Srbija se duže od godinu dana nalazi u društveno–političkoj krizi. Protesti i represija vlasti postali su normalna stvar na ulici. Policija više ne pravi razliku među pobunjenim građanima i novinarima. Novinari su postali legitimna meta represije.
Tokom ove krize posebno mesto na medijskoj sceni Srbije zauzeli su omladinski mediji poput Zoomera, koji bili na izvoru informacija i svakodnevno pratili svaki potez studentskog pokreta.
Među novinarima koji su doživeli pritiske i nasilje prilikom izveštavanja, nalazi se i novinarka omladinskog portala Zoomer Marina Nenadović, koja kaže da neće odustati od novinarstva uprkos neprijatnostima koje je doživela.
Tokom protesta 13. avgusta u Novom Sadu bila si pogođena kamenom i vatrometom od strane pristalica SNS–a. Možeš li nam opisati tu situaciju?
Kada su se tokom protesta demonstranti okupili ispred prostorija Srpske napredne stranke (SNS) u Novom Sadu, već su ih čekale pristalice stranke i uskoro je međusobno počelo gađanje kamenicama. Iz pravca prostorija gde su bile pristalice SNS–a pogodila me je kamenica, kao i vatromet koji su ispaljivali. Iste večeri me je i pripadnik žandarmerije gurnuo, iako sam na sebi imala press prsluk.
Narednog dana si ponovo imala neprijatnu situaciju prilikom izveštavanja, kada si imala blizak susret s policijom. Kako je izgledao taj susret?
Incident se dogodio kada sam se vraćala kući nakon izveštavanja sa protesta i neposredno pre nego što sam krenula. Žandarmerija je potisnula ljude sa Bulevara oslobođenja u Novom Sadu ka sporednim ulicama tako da uglavnom nije bilo nikoga više na ulici. U jednom trenutku sam zapazila kako se nekoliko muškaraca glasno smeje na ivičnjaku i videla da zapravo privode jednog momka koji je sedeo na podu sa lisicama dok su ga oni ismevali. Snimila sam video toga i kada je jedan od, valjda, inspektora video da snimam, zgrabio mi je ruku i rekao kolegi da me legitimiše. Držao me je sve vreme dok sam pokušavala da izvadim legitimaciju iz torbe, nakon čega me je pustio i rekao kako ne smem da snimam službeno lice tokom obavljanja službene dužnosti.
Da li si pokrenula pravne postupke u vezi sa tim napadima? Imaš li sada informaciju o tome ko te je napao ili ometao u radu?
Kada je reč o prvom incidentu, ne postoji nikakav način da utvrdim ko me je iz te grupe ljudi pogodio, a u drugoj situaciji, kada me je pripadnik policije držao, naravno da niko od njih nije imao ni ime i prezime ni broj značke. Prema tome, nikakvi postupci nisu ni pokrenuti.
Nakon dva napada u tako kratkom vremenskom periodu, da li si razmišljala o tome da li ima smisla da nastaviš da izveštavaš sa protesta?
Nije mi nikada to palo na pamet. Iako nisam mogla da očekujem u početku da ću se naći u sličnim situacijama. Ipak, znala sam kakva je priroda posla kojim se bavim i ovi događaji me ne obeshrabruju jer zbog nas novinarki i novinara je mnogo situacija zabeleženo koje ljudi ne bi mogli da vide na neki drugi način.
S obzirom da radiš za omladinski medij s malom redakcijom. Kako se štitiš na terenu? I koliko ti znači podrška kolega iz drugih medija koji prate proteste?
Na terenu mi je uvek važno da budem negde gde ima ljudi, jer upravo kada sam se našla u situaciji gde niko nije mogao da vidi kako se pripadnici policije ponašaju, našla sam se i sama u opasnosti. S obzirom na to da sam ja jedina novinarka u redakciji koja je u Novom Sadu, situaciju čini bezbednijom prisustvo lokalnih novinara i novinarki koje viđam na svakom protestu i za koje znam da će mi pomoći oko bilo čega, ako bude bilo potrebe.
Kada pogledaš prethodnu godinu dana izveštavanja sa protesta, koliko osećaš da si profesionalno i lično naučila?
Počela sam da radim kao novinarka u periodu kada je nadstrešnica pala i u tom trenutku uopšte nisam očekivala da će moj posao većinski postati izveštavanje sa terena umesto pisanja tekstova. Svi smo morali jako brzo da se prilagodimo novonastaloj situaciji i mislim da smo bili prilično dobri u tome. Jako sam ponosna na to koliko smo napredovali i uspeli kao medij da porastemo sa samo tri osobe koje izveštavaju svakodnevno.
Šta za tebe danas znači biti novinarka koja izveštava sa protesta – profesionalno, ali i lično? Šta osećaš kao odgovornost, a šta kao najveći rizik?
I na ličnom i na profesionalnom nivou osećam se na jedan način privilegovano što u trenutku ovakve društvene krize započinjem karijeru, jer verujem da će ovaj studentski pokret ostati dobro upamćen u istoriji Srbije. S tim u vezi, koliko god okolnosti nekad bile strašne, osećam odgovornost da budem na ulici kad god treba i prenesem istinito i pravovremeno sve što se odvija. Rizik je isti za sve ljude koji dolaze na proteste i policija često ne uvažava činjenicu da smo mi tu da radimo svoj posao, a ne da ulazimo u sukobe sa njima.
Kako vidiš ulogu omladinskih medija poput Zoomera u vremenima političke napetosti i svakodnevnih protesta? Da li su omladinski mediji tokom proteklih godinu dana postali nacionalno prepoznatljivi?
Mislim da mladi veruju mladima i da svim omladinskim medijima (koji to zapravo jesu) ide u prilog upravo to što su njihovi novinari i sami često studenti i imaju celu sliku trenutne situacije. Svi omladinski mediji koji su aktivno izveštavali su u manjoj ili većoj meri postali vrlo prepoznatljivi. Nama se često dešavalo kada izveštavamo sa nekog protesta i imamo na sebi obeležje Zoomer–a, da ljudi priđu, jave se i kažu nam kako prate naš sadržaj, što nas uvek dosta usreći.
Pre nešto više od godinu dana desio se napad na studente kod Fakulteta dramskih umetnosti, što je pokrenulo talas svakodnevnih studentskih blokada. Da li si tada mogla da očekuješ da će se protesti razviti u pokret koji će trajati ovoliko dugo?
Definitivno nisam mogla da očekujem bilo šta od svega što je usledilo. Mislim da nije samo vlast svako malo predviđala kada će se blokade i protesti završiti, već i sami studenti i drugi građani. Prosto ova borba dugo traje i sasvim je očekivano da će dolaziti do pada entuzijazma, ali me uvek prijatno iznenadi kada vidim da se entuzijazam vraća u većoj meri nego pre.
Ti studiraš na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Kako kometarišeš to što Senat Univerziteta u Novom Sadu nije izglasao izbor profesorke Jelene Kleut u zvanje redovne profesorke, čime je ugroženo njeno radno mesto na Odseku za medijske studije Filozofskog? Kako utiče na atmosferu na fakultetu?
Svako ko je studirao na Odseku za medijske studije zna koliko je profesorka Kleut značajan deo našeg akademskog obrazovanja i da ovakvo glasanje Senata ne može biti ništa drugo sem želje da se profesorki Kleut osvete zbog otvorene podrške studentima. Svi sa Odseka, i studenti i profesori, jako smo uznemireni zbog ove situacije i jednostavno ne osećamo želju ni da sedimo na predavanjima znajući da ona prolazi kroz ovu situaciju. Ostavlja nas sa strahom da će na isti način pokušati da sklone i sve ostale profesore koji im nisu podobni na političkom nivou.
Autor: Aleksa Petrovski
Fotografija: Darko Gligorijević
Naš portal je dobio podršku Vlade Švajcarske kroz projekat „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Srbija i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku i uputniku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.
„Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT” je projekat Vlade Švajcarske čiji je cilj aktivno građansko društvo u kome građani više učestvuju u procesu donošenja odluka, naročito na lokalnom nivou.
Čitaj i (povezano sa temom):