Ponekad postoji nešto sa čime se suočavamo i želimo da to iskažemo nekome ko nam je veoma blizak (npr. članu porodice), ali nismo sigurni na koji način, jer postoji barijera u komunikaciji koja nas sputava u tome. Žurimo i nemamo vremena jedni za druge, umesto da malo usporimo i razgovaramo o osećanjima. Da li su generacijske razlike u pitanju? Možda se stidimo da pokažemo svoju osetljivu stranu? Pojedinim članovima porodice je oblast mentalnog zdravlja nepoznata?
U razgovoru sa psihoterapeutkinjom Mariom Forgač, pronašli smo odgovore na ova pitanja i došli do mogućih rešenja koja nam mogu pomoći da se zbližimo sa članovima porodice i unapredimo porodičnu komunikaciju.
Komunikacija u porodici
Kako biste definisali zdravu porodičnu komunikaciju kada je u pitanju mentalno zdravlje?
’’Zdrava komunikacija u mentalnom zdravlju u porodici uvek znači da postoji jedan prostor poverenja u kojem se svaki član oseća bezbedno da priča o mentalnom zdravlju, odnosno mentalnim poteškoćama.’’
Koje najveće prepreke sprečavaju porodice da otvoreno razgovaraju o osećanjima, stresu ili mentalnim poteškoćama?
’’Najveće prepreke uvek se tiču obrazaca koji se prenose i atmosfere koja se stvara, dakle tu se ne radi o tome da nedostaje ljubav porodice, već ono što se transgeneracijski uči i prenosi i kakva atmosfera postoji. Kada pričamo o komunikaciji to nije samo ono što rečima izražavamo. Komunikacija je ustvari najpre neka porodična klima, ono što nije izgovoreno i sve ono što utiče na to da li pojedinci mogu bezbedno da izražavaju ono što se u njima dešava (svoja osećanja i misli) bez straha da će biti kritikovani.’’
Na koji način porodična dinamika i atmosfera utiču pojedinačno na mentalno zdravlje članova porodice?
’’Porodična dinamika i atmosfera deluju kao jedan nevidljivi okvir. U tom okviru se oblikuje unutrašnji život svakog člana i to je ono što određuje da li mogu osećanja slobodno da se izražavaju ili moramo da ih prećutimo i sakrijemo. U tom slučaju tražimo podršku van porodice.’’
Koji su prvi koraci koje porodice mogu preduzeti da bi pokrenule otvoreniju i zdraviju komunikaciju o mentalnom zdravlju?
’’Taj proces se gradi postepeno i važno je da mi ne očekujemo preko noći neku veliku promenu, nego neke sitne svakodnevne korake sa kojima otvaramo vrata prema toj otvorenoj komunikaciji. Najpre je važno da negde shvatimo i uvidimo da tu možda postoje poteškoće što se tiče komunikacije, da nismo unutar porodice dovoljno pričali o mentalnom zdravlju. Nakon toga je stvaranje sigurnog okvira da svaki član može da priča o tome i uvođenje jezika o emocijama. Često se dešava kod porodica da nedostaje jezik za izražavanje emocija. Šta to znači? Znači da mi uvek pričamo o nekim događajima, a ne o tome kako smo se mi u tim događajima osećali i kakav je naš odnos prema tome. Tako da se ta neka emocinalna pismenost uči kao i aktivno slušanje, da mi naučimo kada neko priča i hoće da komunicira sa nama, mi bez osuđivanja i davanja saveta možemo aktivno da slušamo. Ono što bih ja svakako istakla to je normalizacija traženja podrške, da je u redu obratiti se terapeutu, prijateljima, široj društvenoj zajednici,… bilo kome ko može da nam bude podrška u tom procesu. To je ono što skida tu stigmu oko poteškoća i mentalnog zdravlja.’’
Nedostatak komunikacije
U kojim slučajevima članovi porodice izbegavaju razgovor o mentalnom zdravlju?
’’Izbegavanje razgovora o mentalnom zdravlju uopšte nije slučajno, ono je činilac više faktora koji se dešavaju unutar porodice i najčešće se radi o kombinaciji straha, neizgovorenih pravila i transgeneracijskih obrazaca. Malo ću šire objasniti šta to znači. Jako često doprinosi izbegavanju kada vlada stigma i osećaj sramote, kada ustvari porodica veruje da ono što se njima dešava ili ako neki član ima poteškoće da je to jedna velika sramota, slabost i da to mora da se sakrije. Kada postoji obrazac ćutanja, odnosno kada smo transgeneracijski od naših predaka (baba, deda, roditelja) naučili da o poteškoćama ćutimo, da to ne sme niko drugi da zna, čak ni unutar same porodice. Kada postoji strah od konflikata, vrlo često otvorena komunikacija vodi do nerazumevanja i do konflikata i tada se stvara jedan put gde članovi porodice ćute, a ne komuniciraju o onome što se sa njima dešava. Takođe, i kada se stvaraju velika očekivanja gde mi treba da budemo jaki i kada se teret porodice prebacuje na decu. Izbegavanje razgovora o mentalnom zdravlju je uvek znak da porodica nema dovoljno kapaciteta da se nosi sa poteškoćama. Jednostavno nisu naučili kako se priča o poteškoćama, kako se odnose prema tome i onda ćutanje i zataškavanje postane način kako da se nose sa time.’’
Kako manjak otvorenog dijaloga stvara prostor za nerazumevanje ili pogrešno tumačenje nečijeg ponašanja?
’’To je ona priča kada mi krenemo da interpretiramo, odnosno kada ne postoji dovoljno informacija, krenemo da tumačimo tuđa ponašanja. Umesto da stvarno nekoga pitamo kako si, kako se osećaš, mi ustvari interpretiramo nečije ponašanje, samo ono što se vidi na površini. Onda se stvara jedna porodična klima gde tišina stvara te pretpostavke gde se te emocije pogrešno čitaju, jer vrlo često kada je nekome teško i kada je možda besan mi to čitamo kao agresivnost, ali taj bes i ljutnja su najčešće znak tuge. Dolazi do nerazumevanja koje dovodi do udaljavanja. Što nekoga više ne razumemo taj neko ima više potrebe da se povlači i da se izoluje i onda mi još lošije čitamo znake koje taj pojedinac ispoljava. Tako se povećava distanca između svih članova porodice.’’
Koja osećanja (npr. sram, krivica, strah od osuđivanja) najčešće podstiču članove porodice da prećute svoje probleme?
’’Kada ja posmatram porodice ili individue koje mi dolaze na terapiju kroz sistemski i transgeneracijski pristup, ja vidim osećanja koja podstiču ćutanje i nisu samo lična, nego često i nasleđena i da su oblikovana kroz te nasleđene obrasce unutar same porodice. Najčešće su najteže emocije. Na prvom mestu bih svakako istakla sram, jer možda je to najdublje osećanje koje tera ljude na ćutanje i povlačenje. Zatim, tu je i osećanje krivice kada članovi porodice veruju da svojim problemom i potrebama opterećuju druge ili da su doprineli do formiranja nekog simptoma, to osećanje krivice je jedno užasno, teško i neprijatno stanje koje dovodi do izolacije unutar porodice. Svakako razni strahovi, strahovi od osuđivanja, strah od konflikata i ono što se često pojavljuje kod klijenata je taj osećaj da moraju da budu jaki i da nemaju pravo na grešku.’’
Koje su posledice konstantnog ignorisanja emocionalnih potreba članova porodice?
’’U terapiji mi vidimo da svakodnevna sitna ponašanja i obrasci unutar porodice se dugo vremena talože. To se ne vidi odmah, nego se oblikuju kroz vreme. Ono što bih istakla je da dolazi do jedne unutrašnje izolacije i osećaja nepripadanja, dakle kada dugo vremena nečije potrebe nisu uvažene ili su stalno umanjene, onda se dešava da se osoba odrekne svoje autentičnosti zarad pripadanja. U terapiji to zovemo trauma sa malim t, odnosno te relacione porodične traume koje se kroz vreme ponavljaju i koje formiraju nečiju ličnost, otpornost,… Takođe, ono što se dešava jeste da dolazi do razvoja različitih simptoma kako telesnih, tako i psihičkih. Mi sada znamo da potiskivanje potreba i osećanja dovodi i do telesnih bolesti, kao i do psihičkih poteškoća. Te potisnute potrebe izlaze na način kako unutar porodice mogu, a to su često simptomi kao što su anksioznost, depresivnost, različite telesne tegobe, ali i zavisnosti od alkohola, kocke,… to je ono što se desi kada nečije potrebe nisu prepoznate i uvažene. Dešava se i slabljenje lične otpornosti i te povezanosti unutar porodice, jer porodica koja ne priznaje emocionalne potrebe gubi sposobnost da bude izvor snage u kriznim situacijama. Porodica koja nije tu za svoje članove je jedna rigidna porodica koja ne zna da se nosi sa različitim krizama.’’
Rešenja, saveti i mogućnost terapije
Koji terapijski pristup najbolje funkcioniše kada je potrebno prevazići generacijske barijere u razumevanju mentalnog zdravlja (npr. porodična terapija)?
’’Ja bih svakako na prvom mestu istakla sistemsku porodičnu terapiju, ne samo zato što se ja bavim time, nego ona zaista gleda na porodicu kao na sistem i ima tu notu transgeneracijskog fokusa koja je mnogo važna kod ovog pitanja. Sistemska terapija ne posmatra problem kao izolovan u jednom članu porodice, već kao deo šire mreže odnosa i tih porodičnih narativa. Pa tako kroz genogram i kroz mapiranje porodične istorije mogu da se prepoznaju obrasci i poruke koje se prenose unutar porodice (npr. ćuti o tome, moraš biti jak,…). Takođe bih istakla iskustvene tehnike i pravce poput psihodrame, somatodrame koji pomažu na ličnom nivou da se mi u nekom terapijskom prostoru susretnemo sa članovima porodice gde možemo da izrazimo sve unutar nas i da vidimo njihovu perspektivu. To doprinosi razumevanju. Naravno, bilo koji rad na sebi je nešto što će svakako pomoći i čini mi se da je mnogo važna lična odgovornost.’’
Šta je ključno za uspeh porodične terapije?
’’Kao što sam malopre rekla, to bi bila lična odgovornost. Znači, lična odgovornost svakog odraslog člana porodice da bude spreman na promenu, na preuzimanje inicijative i odgovornosti i naravno u tom nekom razumevanju da se unutar porodice svi obrasci dešavaju na jedan sistemski način, dakle da svako svojim ponašanjem doprinosi toj porodičnoj klimi.’’
Koju najveću korist porodica može da dobije ulaganjem u mentalno zdravlje i otvorenu komunikaciju?
’’Svakako korist nije samo u tome da se nešto desi i da porodica bolje funkcioniše, već da se stvori jedno nasleđe emocionalne pismenosti i otpornosti, tako da bih istakla mogućnost prekida tog transgeneracijskog ciklusa obrazaca, tišine i sve ono o čemu sam malopre pričala. Kada porodica nauči da komunicira o osećanjima i o poteškoćama, pa i o nekim pozitivnim i lepim osećanjima, prekida se taj transgeneracijski prenos obrazaca što je jako važno pogotovo na ovim našim prostorima. Možemo da vidimo unutar većine porodica da postoje iskustva velikih gubitaka. Na ovim prostorima je bilo mnogo ratova i raznih trauma koje se prenose sa generaciju na generaciju, odnosno ti obrasci se prenose. Takođe, ono što je benefit je tzv. otpornost u krizama, jer kada porodica stekne tu otpornost onda u svakoj novoj krizi oni izađu sa nekom pozitivnom porukom o sebi i o drugim članovima porodice. Primetila sam kod svojih klijenata koliko je njima važno pripadanje svojoj porodici. Mi često pronalazimo druge važne ljude van naše porodice, ali ta potreba i želja da mi pripadamo našoj primarnoj porodici je jako snažna i bitna za nas.’’
Šta biste poručili mladim ljudima na koji način bi mogli lakše da se otvore svojim roditeljima, bakama, dekama o svojim osećanjima i obrnuto?
’’Preporučila bih da se ide malim koracima kada prepoznaju da se radi o mentalnom zdravlju ili mentalnim poteškoćama, da nekako ne očekuju velike promene odjednom. U slučaju kada se obraćaju starijima, najbolje je da to prođe kroz pitanja, dakle da pitaju kako je bilo u njihovo vreme i kako je njima bilo u sličnoj situaciji ili kako im je bilo kad su oni bili mlađi. Stariji ljudi vole da pričaju, ali kada su kritikovani prosto se zatvore u sebe. Starijim ljudima bih preporučila da daju manje saveta. Oni već imaju neku životno iskustvo i mudrost, međutim iz mog iskustva i ono što čujem od mojih klijenata jeste da to davanje saveta je nešto što pravi jaz između generacija, umesto da pomogne. Imam utisak da bi mlađi mnogo češće tražili savet, da već nije mnogo saveta unapred davano. Sa jedne i sa druge strane je potrebno strpljenje i otvoreno srce da možemo da primimo tuđa iskustva. Najkorisnije je slušanje, nebitno da li spadamo u mlađu ili stariju populaciju. Slušanje tuđih iskustava briše taj jaz između generacija. Samo polako, bitno je da više slušamo, nego da pričamo i da pametujemo.’’
Koji je Vaš savet porodicama koje se bore sa ovim problemima i koje žele da prekinu generacijski ciklus tišine?
’’Možda zato što se bavim ovim poslom, ali ja sam zaista videle prelepe susrete kada neko krene na terapiju, odnosno kada mi stvorimo takav prostor gde možemo da pričamo i da se razumemo. Moj savet je da je terapija jedno prelepo putovanje, nije rezervisano za ljude koje imaju probleme, nego jedan prelepi način na koji možemo da se bavimo sobom i drugim ljudima. Svako ko želi da unapredi sebe, komunikaciju i porodično funkcionisanje možda bi trebao da razmisli da krene na porodičnu ili individualnu terapiju.’’
Mentalno zdravlje je neophodno za sve nas i ne smemo da ga zanemarimo. Bitno je da ne zadržimo svoja osećanja za sebe i da se ne ustručavamo od komuniciranja sa svojim bliskim osobama. Porodica je jedina zajednica u kojoj ne treba da se plašimo da iskažemo ono što osećamo, jer ona predstavlja utočište puno iskrenosti i ljubavi. Ponekad jaz u generacijama stvara tu konfuziju da treba da prećutimo i da se distanciramo od članova naše porodice, međutim te generacijske razlike bi trebalo da nas zbliže i da stvore osećaj sigurnosti i poverenja. Terapija nam može pomoći da pronađemo sebe kao individuu i ono značajno – svoju ulogu u našoj porodici.
Autorka: Jovana Vojvodić
Čitaj i (povezano sa temom):