Zamislite: biciklističku turu dugu 1.300 km kroz Evropu završite pred institucijama — ali se vraćate u Srbiju i nailazite na policijsku brutalnost. Ovo je priča Katarine.
Studentska borba, kao jedan od pokretača promene našeg društva, u aprilu ove godine otišla je korak dalje ka tome da se njihova borba pročuje do evropskih institucija. Na jednom od blokiranih fakulteta pokrenuta je ideja o samoj turi i nakon modifikacije nekoliko početnih ideja studenti su odlučili da će tura biti biciklistički poduhvat koji će im pomoći da se izbore za prava svih nas, poznata kao “Tura do Strazbura”.
Biciklistička tura dugačka 1.300 kilometara trajala je trinaest dana, a pri dolasku u Strazbur bio je organizovan obilazak evropskih institucija, kako bi se predali dokumenti i izveštaji o kršenju ljudskih prava u Srbiji. Tura je započeta u Novom Sadu, gradu u kome je sve stalo tog 1. novembra 2024.
Među osamdesetoro studenata koji su krenuli na turu, nalazila se i studentkinja Katarina koja je, zbog bolesti, stala da odmori, ali se vrlo brzo vratila na bicikl i završila turu.
Sa Katarinom sam se, osim putovanja do Strazbura, dotakla i teme blokade fakulteta, s obzirom da je bila među prvim studenatima koji su došli na ideju da se organizuje petnaest minuta tišine ispred fakulteta. U toku jednog protesta prva je prišla da pomogne gradskom psu Doni koja je udarena i izgubila život prilikom tog udarca. Dona je bila jedan od uličnih pasa koji su šetali tokom protesta sa pobunjenim građanima.
Zbog svega toga što je učinila kao i zbog ogromne inicijative koju je pokazala u ovim mesecima Katarina je postala simbol studentske borbe.
Kako je došlo do ideje da se ide za Strazbur? Zbog čega si se ti odlučila da kreneš na turu?
Kolega sa Poljoprivrednog fakulteta je došao na tu ideju da se ide do Strazbura. Početna ideja mu je bila malo drugačija jer je trebalo da bude štafeta, pa se taj koncept promenio dosta puta. Prvobitno nisam ni htela da krenem na put, jer sam mislila da je nemoguće da se izgura takva kilometraža. U međuvremenu je moja bliska drugarica odlučila da hoće da ide, pa me je povukla sa sobom. Nisam mogla da dozvolim da ona ide bez mene i da to bude iskustvo koje neću doživeti. U toku ture sam se razbolela na nekoliko dana, ali sam se brzo vratila turi. Tako da od trinaest dana ukupne ture nisam vozila tri dana.
Kako je izgledao odlazak u Strazbur? Šta bi izdvojila na tom putu da se desilo, a da ti je ostalo upečatljivo?
Dan je počinjao tako što smo svi ustajali u šest ujutru – što je bila apsolutna laž. Dakle, samo nas nekolicina je ustajala jako rano da bi se našli u dogovoreno vreme i to je bilo obično između sedam ili osam ujutru. Kretali smo oko deset časova s obrzirom da smo stizali oko deset, jedanaest sati uveče tek na destinaciju i imali smo samo do šest ujutru da se naspavamo. Tako da je bilo dosta slučaja kada smo prosto kasnili.
Najteže nam je bilo u Nemačkoj kada su nam glavni redari koji su vodili turu rekli da ne smemo da kasnimo zato što smo zakazali kada ćemo da krenemo i da moramo da krenemo u tom momentu inače će policija da odustane od pratnje. I čak smo i tada uspeli da zakasnimo. Izdvojila bih od svega toga to naše kašnjenje i nerviranje od strane policije zato što oni nisu mogli da veruju da mi idemo svi zajedno, ali da ne poštujemo njihove dogovore. Dosta se video taj naš mentalitet da smo lagani, ali se Nemcima to nije sviđalo, mada su nas svakako ispošovali.
Kakav vam je bio smeštaj i presedanje u gradovima?
U nekim gradovima smo imali hotelsko odsedanje, a u nekim smo imali obezbeđen smeštaj preko dijaspore. Ljudi koji su bili prisutni kada smo stizali u smeštaj, uvek su nam spremali neke ogromne obroke za večeru i doručak. Često sam i jela na silu da bi se oni osećali da smo zahvalni, iako smo stvarno i bili mnogo zahvalni na svemu što su uradili za nas. Bilo mi je žao što ne mogu da ostanem još samo malo budna sa njima, jer su mi se oči same sklapale od umora. Tako da mi je žao što nisam uspela više da pričam sa njima.
Kako je izgledao sam doček u Strazburu?
Mislim da je doček u Strazburu bio najemotivniji od svih. Pre nego što smo stigli u grad je bila staza pored reke koja je bila zemljana i molila sam se samo kad vidim rupu ili kamen da mi se ne probuši guma. Kada smo prošli tih poslednjih pet kilometara i ušli u grad, nekako je sve delovalo realnije, jer do tada nisam imala osećaj da mi idemo negde ili da se nešto ozbiljno dešava. Nekako mi je bilo u glavi da je ovo samo avantura sa mojim drugarima.
Međutim, kad smo stigli u grad, tako smo svi postali mnogo ozbiljni i kada smo ušli na trg, pola nas počelo da plače. Cela atmosfera je bila takva da su svetla doprinela, kiša je počela da pada. Ti si odjednom u Francuskoj, a do juče si bio u Nemačkoj, a prekjuče si bio u Austriji i sve je bilo tako surealno, jedno predivno iskustvo. Takođe mi je ostala scena kako svi žele nešto da ti daruju, guraju ti u ruke hranu za koju ni nisi ni sam siguran šta je, obasipaju te poklonima kao da si nešto uradio, a ja sam osećala kao da sam samo vozila bicikl.
Da li možeš da ispričaš kako je izgledala poseta sudu i Evropskom parlamentu?
Imali smo posetu sudu i Evropskom parlamentu. To je nekako sve bilo mnogo ozbiljnije i totalno drugačija atmosfera nalazaka, jer ovaj put nismo kasnili. Kada smo ušli unutra, pustili smo da pričaju ljudi koji su bili samouvereniji u znanje engleskog. Mislim da par njih nije ni imalo pripremljene govore nego da su u momentu smišljali šta će da kažu, iz srca. Predstavnici koji su nas dočekali su bili vrlo ljubazni tako da sam stekla utisak da oni nama jako žele da pomognu, ali da je realnost toga da oni nemaju neki preterani uticaj. Evropske institucije, koliko god da možda žele ili ne žele da se umešaju u ovaj naš slučaj, ne znam koliko je realno da oni to i urade.
Sa poslednjim vestima (odnosno donošenjem Evropske konvencije) vidimo njihov uticaj, ali mi deluje da je u nama usađeno nepoverenje ka Evrpskoj uniji, pa i nekim stranim silama koje imaju moć.
S obzirom da si htela da i tvoj fakultet stupi u blokadu, da li možeš da ispričaš kako je izgledao ulazak u blokadu?
Sa drugaricom sam pričala kako bi bilo lepo da održimo tada petnaest minuta tišine ispred fakulteta i to smo i odradili. Nakon toga su se skupili studenti koji su bili dosta zagrejani za tu ideju i samoinicijativno su započeli sa pitanjem blokade. Sticajem okolnosti ja nisam bila prisutna za naš prvi plenum kada je i izglasana blokada. Taj ceo momenat da smo se skupili ispred fakulteta da održamo petnaest minuta tišine je kod nas probudilo ideju da je i kod nas na fakultetu moguće se se ostvari blokada. Čini mi se da je svim ljudima tada u glavi bilo da su studenti mog fakulteta potpuno nezainteresovani za neku društvenu promenu. I svega nekoliko dana kasnije je i naš fakultet stupio u blokadu.
Volela bih takođe da spomenemo deo za ubistvo uličnog psa Done i kako je to izgledalo iz tvog ugla?
U jednom momentu sam na protestu prisustvovala ubistvu Done, koja je bila naš gradski pas, vrlo svima poznat. Dona je bila čipovana na grad Novi Sad, dakle nije imala vlasnika nego je pripadala vlasništvu grada. Nisam ni sama sigurna ko ju je udario, jer nije i dalje javno objavljeno da li je to sanitet iz KCV-a ili Urgentnog centra i da li je bio odobren ili nije i takođe da li je žurio ili nije.
Sirenu nisam čula, ali je rotacija bila uključena. Videla sam momenat udarca i prišla sam prva da pogledam da li je pas živ. Nama je bilo poznato da je ona imala problema sa srcem jer je to bilo vidljivo i samo kada se prisloni ruka na grudni koš pa sam već u glavi mislila da neće uspeti da preživi s obzirom na zdravstveno stanje u kojem se nalazila. Meni je to definitivno bio najtramautičniji događaj od svega što se desilo.
Čak i policijska brutalnost i sve loše što se dešavalo mi nije ostalo toliko upečatljivo kao uginuće Done. Jedna moja prijateljica pravnica je htela da učestvuje u tom slučaju, kao i drugarice koje su pokrenule inicijativu da se napravi mural. Međutim, mural nije odobren s obzirom da je ,,politički motivisan”. Tako je ispalo da je pas iz nekog razloga postao politički motiv iako je samo postojao i bio ubijen.
Autorka: Mirjana Jakšić
Fotografija: Katarina Milankov
Čitaj i (povezano sa temom):