Ivana Čepić je mlada aktivistkinja iz Požarevca i studentkinja Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Već godinama je društveno angažovana na lokalu, a prethodnih godinu dana, od pada nadstrešnice u Novom Sadu, zajedno sa drugim studentima i studentkinjama iz Požarevca budi svoj grad kroz različite akcije i proteste. Zbog svog aktivizma se susretala sa brojnim izazovima, osetila posledice po mentalno zdravlje, ali poručuje da, uprkos svemu, ne planira da odustane.
Kako si ušla u lokalni aktivizam? Šta je bio tvoj prvi korak?
Prvi korak mi je bio humanitarni rad. Time sam se bavila možda prvih nekoliko meseci već u prvoj godini srednje škole. Tu su profesori prepoznali moj aktivistički duh i odmah su me povezali sa nekim nevladinim organizacijama i udruženjima. Tu sam već jako brzo počela da napredujem i da idem na obuke i ubrzo postala vršnjački edukator. Tada sam zavolela ovaj posao, naročito kada sam se bavila mentalnim zdravljem i shvatila koliko je mladima to neophodno. Od početka blokada sam naročito svesna koliko je mojim vršnjacima važno da popričaju, razmene iskustva i vide da nisu sami u svojim problemima i da je skroz normalno osećati se anksiozno ili uplašeno. Kada sretnem one koji su prošli moje radionice i vidim da imaju prijatelje sa kojima pričaju o svojim problemima, da se ne osećaju kao da su sami na svetu, to mi je pokretač da se bavim i drugim temama, a neke od njih su rodna ravnopravnost i vršnjačko nasilje.
Koliko je teško motivisati ljude u manjem gradu da se uključe u neku inicijativu? Šta ih najčešće pokreće?
Rekla bih da uopšte nije teško, samo je jako važan pristup i veoma je bitno da ti ljudi nađu neki problem koji njima smeta na ličnom nivou. Kada reše neki mali problem, onda shvate da mogu da reše i neke veće probleme na lokalu. Imala sam priliku tokom blokada da vidim da su se uključili ljudi koji se nikada nisu bavili aktivizmom. Kroz razgovor sa prijateljima iz Požarevca, došla sam do zaključka da će ti ljudi nastaviti da budu aktivni, naročito na lokalnom nivou.
Da li si očekivala da se Požarevac probudi tokom prethodnih godinu dana?
I te kako sam očekivala, s obzirom na to da je Požarevac proglašen za najhumaniji grad u Srbiji. Kad god je bilo projekata humanitarnog karaktera, Požarevljani su se uvek uključivali. Najviše su se uključili za veliki protest u Požarevcu prvog juna, kada su studenti izgubili smeštaj u Hali sportova. Tada mi se vratila nada u čovečanstvo i zavolela sam taj grad mnogo više nego ranije. Tada sam shvatila šta znači pravi lokalni patriotizam.
Da li je vama, studentima, prošlost Požarevca i titula ,,grada Slobodana Miloševića” otežala mobilizaciju građana?
Nismo se toliko osvrtali na to, ali definitivno smo se susretali sa raznim komentarima od strane naših sugrađena. Jedan čovek nam je rekao da je Požarevac ,,kao 40 godina robije”. Verujem da je to nešto što je on uspeo da oseti, ali mi nismo, jer smo mladi i nismo prošli kroz to kroz šta su stariji sugrađani prošli. Teško je s obzirom na to da je ta bivša vlast i dalje jako prisutna i uticajna, za razliku od drugih gradova. Kada su počele blokade, shvatili smo da je to sve ista garnitura.
Učenici pojedinih srednjih škola u Požarevcu trpe pritiske zbog izražavanja svog političkog stava. Najskoriji slučaj tiče se učenika Požarevačke gimnazije, koji su na Instagramu objavili da im je direktorka ,,pretila da im neće potpisati svedočanstva ako nastave sa blokiranjem nastave”. Neki građani koji to opravdavaju koriste argument da ,,politika nije za decu”. Kako to komentarišeš?
To uopšte nije tačno. Otkad znam za sebe, znam za politiku. Čak i kada sam bila u osnovnoj školi, pričala sam sa svojim vršnjacima o politici. Možda te teme nismo imenovali kao politiku, ali smo znali da se sve oko nas tiče politike. Srednjoškolci su se i pre blokada bavili politikom na dnevnom nivou, naročito u njihovim učeničkim parlamentima, što je prvi korak zapravo ka ulasku u politiku.
Sa kakvim pritiscima si se susrela otkako si aktivna — od zajednice, institucija ili pojedinaca? Kako se nosiš s tim?
Mnogo više su me povredili komentari nekih lica opozicionih stranaka, nego što su me povredili botovski komentari na društvenim mrežama. Digitalno nasilje je bilo najviše korišćeno protiv mene. Korišćen je Fejsbuk, gde lako može da se dođe do građana i gde više može da se manipuliše. Moja fotografija iz Narodne skupštine se širila i bila je negativno komentarisana, gde su me ljudi optuživali za razne stvari. To je, zapravo, fotografija mog ranijeg aktivističkog angažovanja, koju je podelio opozicioni političar iz Kostolca. Preko ,,Prijatelja dece Srbije” sam učestvovala u pravljenju smernica za pravljenje Zakona o mladima u polju ekologije. U tome je učestvovalo dosta mladih i naše smernice su uvažene. One koji su učestvovali u digitalnom nasilju je zabolelo što sam uspela ono što oni nisu za 13 godina, a to je da promenim sistem nabolje. Kasnije sam saznala da je sve to diktirao vrh Srpske napredne stranke. Išla sam u krevet ne znajući šta će sutradan da izađe na nekom portalu ili društvenoj mreži. Skrhala me je činjenica da nisam bezbedna i da ne mogu da podelim na mrežama šta radim u toku dana, gde se nalazim, ne znajući da li će baš u tom kafiću iz kog sam ja okačila sliku neko doći i nešto uraditi. Definitivno me je najviše bolelo to što ja nisam imala kojoj instituciji da se obratim, zato što nisam verovala nijednoj instituciji i mislila sam da tako mogu sebi da napravim još gore. Hvala Bogu na blokadama, jer smo na njima razvili neku mrežu ljudi koji su puni empatije. Kolege su me pratile kući, bile dostupne konstantno. Kolege su razlog zašto sam očuvala mentalno zdravlje.
Da li je aktivizam uticao na tvoje mentalno zdravlje?
Moram priznati da ja do krajnjih granica nisam odustajala i gurala sam dalje do momenta kada su počeli napadi panike. Tada sam napravila pauzu od aktivizma i kada sam se vratila, vratila sam se jača nego ikada. Nikome ne savetujem da ide do svojih krajnjih granica, nema potrebe da dođemo do pregorevanja, zato što će uvek imati ko da vas zameni u tim trenucima. Kada
osećate anksioznost, pričajte sa ljudima i napravite pauzu. Važno je da se tada vratimo svojim hobijima i rutinama i ne izgubimo sebe.
Kako su sve ove izazove podneli tvoji roditelji?
Moja majka je najteže podnela. Uzrujala se i tada je došla ona rečenica: ,,Je l’ sam ti rekla?”. Njoj je bilo definitivno najteže, ali uspela je da drži to u sebi zarad mene. Najteže mi je kada vidim da stvari koje radim utiču na blagostanje u mojoj kući. Ali, sve je to mala žrtva u odnosu na ono što želimo da postignemo.
Šta ti je do sada bio najveći izazov, a šta najveći uspeh u radu na lokalu?
Najveći izazov mi je možda bilo sarađivanje sa lokalima, javnim preduzećima i tome slično, jer njima nije važan projekat koji nije profitabilan, iako bi imao benefite za nastavnike, učenike, građane. Najveći uspeh mi je da vidim da su mladi koji su došli na radionicu o mentalnom zdravlju sa nje izašli sa drugačijim izrazom lica. Kada ih vidim i na sledećoj radionici, ja znam da sam uradila nešto veliko.
Kako komentarišeš one koji se i dalje deklarišu kao ,,apolitični”. Da li postoji apolitičnost?
Ne, ne postoji. Svako tvoje mišljenje o bilo čemu je neka vrsta politike. A kako sebi možeš da dozvoliš da se nazoveš apolitičnim, to je baš teško pitanje. Jako mi je teško da razumem te ljude, a s druge strane jasno mi je da je ova vlast radila na tome da ljudi budu apolitični i da ne razmišljaju o politici. Dovoljno je reći da u Srbiji u svakom momentu postoji mnogo
nadstrešnica. Biti apolitičan je luksuz, a mi ne živimo u luksuzu.
Šta bi poručila mladima koji žele da krenu putem aktivizma, ali misle da je to previše teško ili rizično?
Aktivizam nije težak jer nikada ništa ne radiš sam. Možda ti oduzima energiju, ali ti je napuniš onog momenta kada dođeš na radionicu ili kada je obaviš i kada radiš sa kolegama koji dele iste vrednosti. Rizično jeste, ovo je najrizičniji period za aktiviste u Srbiji, ali zavisi i kojom vrstom aktivizma se baviš. Zahvaljujući aktivizmu, mnogo može da se uči, putuje i sklapaju se brojna prijateljstva.
Autorka teksta i fotografija: Milica Mihajlović
Pogledaj video prilog na: @neksecujeglas
Naš portal je dobio podršku Vlade Švajcarske kroz projekat „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Srbija i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku i uputniku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.
„Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT” je projekat Vlade Švajcarske čiji je cilj aktivno građansko društvo u kome građani više učestvuju u procesu donošenja odluka, naročito na lokalnom nivou.
Čitaj i (povezano sa temom):