Fakultet – novo, posebno poglavlje u životu svakog adolescenta. Iako sam ostala u svom rodnom gradu, trema nije izostajala. Novi ljudi, novo okruženje, sve se menja. Više nisam malo dete kome su sve “gluposti” oproštene.
Sada sam brucoš, budući akademski građanin, koji mora da pokaže sebe u najboljem svetlu. Sve te godine truda i rada, odricanja mojih roditelja, ulaganje u mene i moje ambicije dovelo je do toga da im se odužim i pokažem da mogu biti samostalna. U njihovom krilu sam osamnaest godina, zaštićena od svega. Sve mi je bilo oprošteno, jer sam ja ipak samo dete, tinejdžer. Mnogi prijatelji su otišli. Verovatno se neće vratiti u mali grad u kom su odrasli. Svi se razilazimo i postajemo svoji ljudi. Neki su ceo život spakovali u dva kofera, u potrazi za boljim sutra.
Neko svoje detinjstvo ostavlja iza sebe, valjda tako mora. Neko ostaje u svom gradu, jer se plaši odlaska, plaši se prilagođavanja novom načinu života. I dok pišem ovo “gutam knedlu”, jer sam svesna da se bezbrižne godine više neće vratiti. Spremamo se za ozbiljne stvari, postajemo svoji ljudi.
Barbike i stari automobili i dalje stoje na policama dečijih soba. Strpljivo te čekaju da se vratiš. Da im posvetiš malo pažnje, ali ti to više verovatno nije zanimljivo. Nema veze, ne ljute se na tebe. Čekaće te isto koliko i tvoji roditelji. Ako odlučiš da se ne vratiš, ni tada se neće naljutiti. Znaju da je to za tvoje bolje sutra.
Ovo je tek prva stranica mog dnevnika. Još mnogo toga ću verovatno imati da napišem, ali do tada, dragi brucoši: nemojte se plašiti novih izazova. Sve je to deo odrastanja. Svi oni ljudi su tu za vas, ostaju. Na vama je samo da verujete u sebe i svoje snove.
tekst i foto: Andrea Tomović