Pitanje zašto se neko odlučio da učestvuje u politici često je vrlo kompleksno, što je pretpostavljam i razlog zašto ovakva tema iziskuje čitav jedan esej kako bi opisao šta su tačno uzroci mog političkog angažmana ili neangažmana. Shvativši to, moram prvo da kažem po koju reč o tim uzrocima i da pre svega definišem šta je politika za mene generalno.
Šta je za mene politika?
Politika je za mene pre svega borba za određena prava. Verujem da svako od nas, odakle god da potiče i koje god da je nacionalne pripadnosti, pola ili religije, ima određena neotuđiva prava koja se moraju po svaku cenu i u svim situacijama poštovati. U takva prava spadaju: kvalitetno obrazovanje, pristupačne zdravstvene usluge, sloboda izjašnjavanja, kvalitetni radni uslovi i bezbednost. Ukoliko su građanima jedne države uskraćena ova prava, onda oni imaju pravo da se demokratski bore da ih povrate. Demokratija je ključan element borbe za građanska prava, jer ukoliko država nije demokratska već autoritarna, ona neće omogućiti svojim građanima da se izbore za ono što veruju da im je potrebno i neće uzimati u obzir zahteve svojih građana, jer se neće osećati obavezanim za tu dužnost. Autoritarnim vladama nisu bitni njihovi građani, njima je važno da se što pre održe na vlasti i ukoliko je potrebno da pogaze čak i osnovne ljudske slobode i prava stanovnika svoje države, oni će to učiniti. Za mene je politika upravo ta borba protiv takvog autoritarizma, koji pretenduje da se zarad svojih sebičnih interesa podigne toliko iznad običnog građanina jedne države, tako da taj isti građanin izgubi potpun dojam o tome da živi u jednoj demokratskoj državi gde se i on nešto pita i gde njegov glas znači.
Političko stanje u Srbiji
Političko stanje u Srbiji se katastrofalno pogoršalo proteklih godina, do te mere da Srbija već polako počinje da liči na već pomenutu autoritarnu državu kojoj su njeni građani potpuno nebitni. Nisam mogao više skrštenih ruku kao student da gledam kako moja zemlja polako propada i kako se pretvara u jednu nedemokratsku i nasilnu zajednicu. Prvi put sam se ozbiljno uključio u politički aktivizam posle dve masovne pucnjave koje su se desile u Srbiji 2023. godine. Osećao sam se besnim zato što ljudi na političkom vrhu nisu bili spremni da prihvate odgovornost zbog tragedije koja nas je zadesila, već su govorili kako je naš državni sistem potpuno funkcionalan i kako su to izolovani slučajevi koji nemaju veze sa generalnim stanjem stvari u našoj zemlji. Znao sam da je u Srbiji školstvo loše i da je nasilje svakodnevna pojava, tako da, iako me je slučaj sa masovnom pucnjavom u osnovnoj školi u Beogradu duboko emotivno pogodio, on me nije iznenadio, zato što sam upravo nešto tako katastrofalno očekivao od našeg školstva koje nije činilo ništa protiv rastućeg vršnjačkog nasilja. Ilegalno oružje je takođe ogroman problem (Srbija je druga po broju ilegalnog oružja po glavi stanovnika u Evropi) i ništa nije urađeno po tom pitanju sve dok se nije desilo masovno ubistvo kod Mladenovca, gde je pucač baratao nezakonitim oružjem. Još jedna uznemirujuća vest za mene bila je ta da je osoba koja je izvršila zločin kod Mladenovca bila već znana policiji i nekoliko puta prijavljivana i da to nije urodilo plodom. Uz neodgovorni politički vrh, propali školski sistem, saznao sam da i policija ne može da nas održi bezbednima od nasilja, koje je dostiglo u tom momentu svoj vrhunac. Sve te činjenice dovele su do toga da se konačno odlučim da uzmem stvar u svoje ruke i da stupim u proteste protiv bezobrazluka ljudi koji su zaduženi da vode našu državu.
Iskustvo na protestima
Imao sam veliko zadovoljstvo da učestvujem na protestima. Upoznao sam raznolike osobe koje su kao i ja verovale da nešto može da se učini povodom nepravde koja je svim građanima naše zemlje načinjena zbog manjka želje naše vlasti da se preduzme korenita promena kako bi se rešili nasilja u društvu. Mi, građani koji protestujemo, izabrali smo da na potpuno legitiman i demokratski način pokažemo svoje nezadovoljstvo i želju da se nešto pod hitno promeni, kako bi budućnost svih nas bila svetlija i sa mnogo više ljubavi i napretka. Drago mi je što sam imao priliku da se sa drugim ljudima razlitih političkih uverenja složim oko jedne stvari: da moramo nešto da uradimo sada ili da zauvek ćutimo pred nepravdom i patnjom naših sugrađana koji su bili ožalošćeni zbog tragedije koja nas je zadesila. Protesti su bili dugi i zamarajući, nedeljama smo u bilo kojim vremenskim uslovima držali transparente i marširali. Bez obzira na sve to, svi su bili srećni što imaju priliku da pokažu svoj glas u vremenima kada su se osećali da im je taj glas oduzet i da ne mogu nikako da doprinesu boljitku naše zajednice, između ostalog zbog toga što su nas koji protestujemo mediji bliski vlasti demonizovali i zato što su nezavisni mediji bili pod konstantnom metom naših državnih zvaničnika. Ono što međutim jeste tužno u svemu tome jeste da nijedan zahtev protesta nije bio uvažen od strane državnih vlasti: nije se desila smena članova Regulatorne agencije za elektronske medije (REM), nisu se ukinuli rijaliti programi koji promovišu nasilje i naročito nasilje nad ženama, nisu se ugasili režimski tabloidi bliski vlasti koji targetiraju političke neistomiljenike i šire lažne vesti, nije se desila ostavka ministra policije – sve u svemu, ljudi na pozicijama moći u našoj državi nisu učinili ništa, iako su na desetine hiljada ljudi svake nedelje u svim većim gradovima Srbije izašli na ulice da pokažu svoj bes prema manjku solidarnosti između vladajućih političara i građana. Odlučio sam da nastavim sa političkim angažmanom kada su se protesti okončali i postao sam aktivista opozicije “Srbija protiv nasilja”, kako bi mogao da se borim da jednog dana dođu na vlast ljudi koji će ispuniti sve zahteve koje je narod izneo na tim važnim protestima za našu demokratiju i vladavinu prava.
Predizborni aktivizam
U predizbornom političkom aktivizmu imao sam prilike da razgovaram sa ljudima o njihovim svakodnevnim problemima i to mi je mnogo značilo za moj lični moralni i politički razvoj. Išao sam u kampanju od vrata do vrata i pitao ljude šta bi moja politička opcija mogla da učini za njih i njihove bližnje ukoliko jednog dana pobedimo. Ljudi su navodili slične probleme koji i mene muče: manjak zelenila, loše ulice, zagađen vazduh, osećaj da ljudi za koje je narod demokratski glasao nemaju nikakav dodir sa svetom nas običnih ljudi. Nagledao sam se tužnih prizora: govorio sam sa siromašnim ljudima koji ne mogu da nađu posao, sa slabo pokretnim ili nepokretnim starijim licima koja su nezadovoljna zdravstvenom negom i nemaju lift u zgradi, sa mladim ljudima koji zbog trulog sistema žele teška srca da napuste svoju državu. Sve što sam video samo je još viče pojačalo moju odlučnost da se ne dam i da nastavim da se bavim politikom kako bi možda jednog dana ti ljudi mogli da ugledaju bolje sutra i da više uživaju u svojim životima.
Izbori
Dan izbora za parlament Republike Srbije je za mene prošao razočaravajuće. Ono što me je razočaralo nije bilo samo izborno mesto gde sam ja imao ulogu kontrolora, zapravo tamo mi je bilo poprilično prijatno i sve se manje-više odigravalo u pristojnoj i demokratskoj atmosferi. Šokantna mi je bila činjenica da su u Beogradu bila identifikovana lica koja nisu bili Beograđani, već su poticali čak iz druge države. Sablaznila me je činjenica da je vlast bila spremna na takvu strašnu prevaru, da su se ljudi koji bi trebalo da budu čuvari zakona i pravnog poretka odlučili na pakosne smicalice kako bi dobili više glasova i ostali na vlasti. Osećao sam kao da su iznevereni svi ideali demokratije i slobodnih izbora. Odlučio sam da neću da prihvatim marifetluke takvog tipa i nastavio sam sa političkom akcijom. Učestvovao sam na protestima protiv krađe izbora u Beogradu i danas dok pišem ovo spreman sam da opet izađem na ulicu kako bi odbranio svoja građanska prava i demokratsko uređenje naše republike.
Šta dalje?
Zaključak mojih razgovora o politici sa drugim ljudima uvek ostaje isti: moramo da se borimo. Apolitičnost znači da smo zadovoljni trenutnim nepravdama i političkim poretkom, a ako smo nezadovoljni i apolitični, onda sigurno upadamo u kontradikciju. Zbog toga moramo da se borimo, kada dođe vreme da se izađe na biračka mesta moramo da glasamo u što većem broju, ne smemo da budemo zadovoljni sa izlaznošću od 50 ili 55%, već moramo da se popnemo na nove vrhove i da na svake sledeće izbore izađemo u rekordnom broju i da probijemo sva očekivanja. Ukoliko kao građani primetimo da naši izbori nisu protekli u najboljem mogućem redu ili da naš glas ne čuju ljudi koje smo izabrali da vladaju, moramo da protestujemo i da nadležne institucije dok god se naši zahtevi ne uvaže. Demokratija je građanska borba i njeno očuvanje je glavna svrha zbog čega sam odlučio da se borim.
tekst i foto: Strahinja Milutinović