Porodilište u Nišu početkom ovog veka, mlada i naivna da su lekari tu da rade svoj posao, da mi ne treba veza i da sam ja hrabra, a ne razmažena porodilja, odlazim da se porodim 24. maja.
Ostajem na odeljenju prepodne, prima me ljubazan lekar, pregleda i kaže da sam klasičan primer kako treba i da će sve to u toku dana biti u redu, prirodno, da se ne plašim i strpim. Mene već boli previše i da govorim, ali trpim, mora tako, to će biti tako par sati i sve će biti u redu na kraju, dobiću svoj zamotuljak i nasmejana izaći iz porodilišta.
Dolazi sledeća smena koju ne čini jedan doktor, već sa sobom vodi nekoliko studenata i svi me pregledaju, jer sam ja, zaboga, klasičan primer kako to sve treba postepeno prirodno da ide. Mene svaki od tih pregleda užasno boli, ali, računam oni su studenti, a i ja sam, treba da se pomognemo, bolje je da uče na konkretnoj trudnici, a ne na lutkama, opet ćutim i trpim, pomažem nauci.
Kada već više ne mogu, požalim se sestri, jer su me od jutros bar 10 puta pregledali i sve mi je gore, bolovi su skoro neizdrživi, a niko da pomene porođaj. Ona me drsko pogleda i pošalje u hodnik da šetam, dosadna sam, ko sam ja da tu nešto pitam, moje je da ćutim i trpim, oni znaju. Šetam satima, ne mogu ni da govorim od bolova koji već neprekidno traju, nemaju pauzu kao kod normalnih kontrakcija, a svi prolaze pored mene i nikome ne pada na pamet da me konačno porodi.
Opet se smenjuju, negde je 21 h uveče i ja već želim da umrem, da nestanem iz te zgrade jer više ne mogu da izdržim, pa se jedan doktor smiluje i popne me na sto za porođaj. Prikačili su mi ctg aparat i nestali, a ja sam pored jedne Romkinje koja je redom plakala, molila, blagosiljala doktore da je konačno skinu sa tog stola, ležala više od 2 puna sata bez da me iko obiđe, potpuno gola, pošto nisu imali da mi daju spavaćicu, a ne dozvoljavaju da obučete svoju.
Kada sam bila blizu da se onesvestim od bolova, počela sam da vrištim, a aparat da pišti. U tom trenutku, sjatili su se svi, doktor, babica i nekoliko sestara.
Porođaj je trajao mnogo i mislim da sam više od pola bila nesvesna, nisam imala snage ni za šta, samo sam osećala da mi neko pritiska stomak, … sekli su me, izvukli dete vakuumom, bilo je modro, nije odmah zaplakalo, ali, na sreću posle nekoliko sekundi jeste.
Porođaj se završio u pola 12, doktor umoran otišao da spava, a ja ostala da ležim na tom stolu još ceo sat, jer su čekali neku drugu doktorku da ušije ono što su isekli. Romkinja pored mene je i dalje ležala, sve tiše blagosiljala, jer su joj radili reviziju koja je toliko bolela.
Babica i sestre neprijatne, bezobrazne, drske, u jednom trenutku nepodnošljive da sam reagovala. Prema meni ne toliko, ali prema mladoj Romkinji kao da je ona gomila mesa koja tu stoji i nije ničija briga, tačnije, briga je sledeće smene, njima je dosta za danas.
Da su me porodili minut kasnije, dete mi ne bi bilo živo, stalo mu je srce, čula sam ih kako šapuću dok su me ušivali, na živo, jer je anestezija prestala da deluje. Čini mi se da su ta 32 konca bolela isto koliko i sam porođaj.
Posle porođaja još 3, 4 dana u porodilištu definitivno su mi učvrstila odluku da mene više ovi kasapi nikada neće videti. Bahatost, bezobrazluk, primitivizam, nepoštovanje, nehigijena, mesto iz horor filmova.
Spremala sam se da svoje iskustvo ispričam svima, da vrištim, da odštampam postere sa likovima doktora i sestara i izlepim po celom gradu, ali sam odustala. Nisam imala hrabrosti. Bila sam previše mlada i previše srećna što smo ostali živi.
Moj sin je preživeo. Maričina ćerka nije. Marica je svoje iskustvo podelila sa celom zemljom zato što ne želi da se ikada više ponovi. Marica je imala hrabrosti koja je meni nedostajala. Marica je tako spasila mnogo budućih života.
Marica je moja kraljica. Hvala ti.