Svi smo mi bili đaci, kazem bili, jer pišem iz ugla jedne odrasle osobe. Ja svoj period školovanja pamtim kao jedan od lepših perioda svoga života. I danas se sećam svih svojih drugara i drugarica sa kojima sam delio školsku klupu, a i ponekih profesora i profesorki, koji su se trudili da od nas naprave neke dobre ljude. Nisu mi u sećanju ostali samo oni strogi, od kojih je valjda trebalo svi da se plašimo, već oni koji su pored formalnog znanja umeli da popričaju sa nama još mnogo šta pametnog.
Radeći sa decom i mladima sve više shvatam da većina školaraca danas meni jedan od lepših perioda pamti i doživljava kao traumu. Često se pitam gde smo to pogrešili i kako nam deca odrastaju u nesrećne i neshvaćene ljude?! Na ovo pitanje ni sam ne znam odgovor.
Kako si dobio jedinicu, Marko je mogao da dobije peticu a ti nisi? Šta je Marko pametniji od tebe!
Nedelju dana nećeš izaći iz sobe, ima samo da učiš!
Nemaš nijedan problem, sve smo ti kupili, a ti nam tako vraćaš?
Odakle tebi neopravdani kada nisi bio bolestan?
O nasilju sada ne želim ni da govorim, koliko je samo šamara nalupano na dečije lice jer nije uspelo da dobije zadovoljavajuću ocenu!
Mislim da su prethodna pitanja svima poznata, i to je nekako normalno da se podrazumeva da je za sav školski neuspeh krivo dete. A da li je u praksi zaista tako, pa rekao bih da ne !
Mogao nih danima da govorim o reakcijama pojedinih roditelja na pomen da je detetu loše i njihovo pravdanje kako imaju divan brak a kako je dete samo bahato i razmaženo! Bilo je i onih koji su i sami tražili podršku, bilo je i onih koji dobro poznaju svoje dete, koji rade sa njim, u manjini ali ih ima!
Da li iza svake jedinice stoji lenjost deteta, njegova nezainteresovanost, njegovo neznanje? NE! Iza svega stojimo mi!
Mi kao roditelji, mi kao prijatelji, mi kao braća, mi kao sestre, mi kao babe, dede, ujke, ujne, mi kao nastavnici. Mi kao podrška, mi kao kamen spoticanja!
Da li smo se ikada zapitali da li je dete loše u školi jer trpi nasilje, oseća se psihički loše, neshvaćeno je, loš nam je brak, porodica, loši su nam odnosi, loši smo mi. Možda? Retko!
Svi smo skloni da za sve loše na detetu krivimo njih same često zaboravljajući da smo mi ti koji toj deci dajemo primer i učimo ih, u različitim periodima života, kroz različite uloge!
Iza većine loših postupaka dece stoji loša porodična komunikacija, nekad i nepostojeća.
Zapitajmo se odakle bes u telu deteta?
Zašto ista ta deca pričaju na sav glas svoje probleme koje većina ne želi da čuje i zašto se na iste te probleme ne reaguje?
Nisu nam krivi drugi, krivi smo mi koji i na jauk deteta zatvaramo oči kako bismo zadovoljili neku svoju vlastitu potrebu! Nemoj da čuje komšija, jer dok čuju institucije koje treba da reaguju, uglavnom bude kasno!
Pali smo svi mi na mnogo težim životnim ispitima, možemo valjda našoj deci oprostiti jednu školsku jedinicu!
piše Stefan Maksimović