U poslednje vreme često slušam osude drugih ljudi da mi je i šta bilo potrebno u životu ili ipak nije. Mislim da si ovo mogao drugačije, zašto si uradio baš to, tvoje nije da se mešaš, ako je većini dobro, prilagodi se, sedi tu gde jesi i ćuti.
Na moje pitanje: “Da li je tebi dobro tu gde jesi jer ćutiš?”, uglavnom je odgovor: “pa nije!”
A meni kažeš da tako treba. Ćutanje kažu da je zlato, ali moje mišljenje je da je upravo ono sve nas dovelo u ovu poziciju da se plašimo da progovorimo. Plašimo se da kažemo čak i nešto lepo ili pohvalimo nekog za nečiji rad i uspeh. Plašimo se da kažemo da nam je loše, da se ne osećamo dobro, da ne živimo, već preživljavamo.
Nekako sam shvatio da su u nevoljama ti što ćute najglasniji, ali ne da kažu svoje mišljenje, već da se saosete sa situacijom koja se desila i iskažu žaljenje, a kada je trebalo da reaguju, oni su, znate i sami, ćutali!
Zašto se ćuti o vršnjačkom nasilju, o lošem mentalnom zdravlju, o diskriminaciji, o našoj nesreći, o tome da nemaš instituciju kojoj možeš da se obratiš kada ti je potrebna pomoć i podrška, a da znaš da će ti ista zaista pomoći? Zašto ćutimo jer moramo da slušamo naređenja drugih, klimamo glavom i slažemo se sa svim da bismo preživeli? Zar takvi svojoj deci da budemo uzori? Naučeni smo da budemo pokorni i poslušni, dok ni sami ne znamo kome se klanjamo i kome služimo!
Pitanja mnogo, odgovora, nažalost, nema! Nikada nisam bio na strani većine i to me je koštalo možda mnogo, kažem koštalo, jer se danas sve svelo na to da svako ima svoju cenu, nesvesno smo postali roba koja se prodaje, nažalost, za parče hleba i nadu da će preživeti do sutra.
Nisam se uklapao, ne uklapam se ni sada. Radim ono što mislim da je ispravno, pričam najglasnije i onda kada mi drugi kažu da ćutim i savijem glavu.
Iza mene su brojne radionice, treninzi, obuke, rad sa decom i mladima. Svoje vreme sam posvetio onima koje su svi odbacili, jer smatraju da ne vrede, jer su se rodili drugačiji, nesvesni da se od njih najviše uči, da je njihova sreća veća od bilo koje pozicije ili sopstvenog pohlepnog interesa.
Radim sa decom i mladima da prepoznaju nasilje i reaguju na njega, da rade na svom mentalnom zdravlju i obrazovanju, da poštuju druge, da smo svi različiti, a sa druge strane svi isti i svi na ovoj planeti postojimo sa istim ciljem. Poboljšanje polozaja mladih, njihovo uključivanje i osvešćivanje je ključ uspeha svake zdrave države.
Mnogo je stvari koje bih nabrojao, ali ne želim da ispadne da hvalim sebe. Nisam ni ja bez mana, rekoh vam na početku da i neki drugi vide da možda neke stvari i ne radim ispravno, ali se trudim da prevagne ona druga dobra strana.
Ako ništa, bar da znam da mi je savest čista i da sam u doba cenzure uspeo da informišem, edukujem, saslušam i dam podršku onom kome je zaista potrebna. Svi smo mi ljudi, vrednovani po različitim kriterijumima, danas često pogrešnim, pušteni na svet da pokažemo i dobru i lošu stranu, sami biramo ka kojoj se okrećemo.
Život je nepredvidiv, oni koji te prisiljavaju da moraš da ćutiš da bi oni oni bili najglasniji već sutra mogu da zamene uloge i da zaćute tada ćeš ti biti najglasniji vrišteći i tražeći bar malo dostojanstva u ogledalu ukoliko ga bude do tada ostalo!
Budite heroji, a ne kukavice, deci i mladima, verujte mi, oni pamte sve !
I pre nego što se zapitaš šta je ko uradio ili mogao bolje, prvo se zapitaj šta si ti uradio da nam bude bolje ili si samo hodao po blatu, ćutao i gledao da preživis do sutra.
piše Stefan Maksimović