Šta je militarizam?
Svakodnevna intuicija koja se javlja kod prosečne osobe kada misli o pojmu militarizma nije tako naivna i u njoj ima istine.
Militarizam je pre svega jedna vrsta političke opterećenosti kojoj je oblik vojne ili čak sitne oružane i nasilne intervencije važan orijentir za očuvanje interesa ljudi na vrhu države koji militarizam sprovode. Jedna od glavnih odlika militarizma jeste da potencira da je u geopolitičkim situacijama između naroda i država često pravo rešenje upravo neki oblik vojnog obračuna i uništenja protivnika tako da taj protivnik više ne ugrožava „mir i stabilnost“.
Militarizam na rat gleda kao na jednu vrstu nužnosti kako bi moglo da se dođe do navodnog „očuvanja nacije“, za militarizam je gubitak ljudskih života (prijateljskih ili neprijateljskih) nešto što je prirodno zato što je uobičajena konsekvenca jednog vojnog antagonizma. Militarizam kao takav je često protiv jačanja demokratije i njenih vrednosti, naravno, nijedan militaristički nastrojen političar nikada neće to eksplicitno reći, ali kada je država pod ratnim stanjem svi izbori za parlament ili izbori za predsednika unutar nje su otkazani i država prelazi u oblik vojnog stanja gde političari sa najvećim autoritetom i vojna lica unutar nje de facto postaju despoti.
Zbog svega toga imamo slučajeve tokom istorije da u parlamentarnim državama kao što su bile Nemačko Carstvo ili Kraljevina Srbija imamo ljude koji doživotno vladaju kao predsednici vlade (kao Oto Fon Bizmark ili Nikola Pašić), iako demokratsko društvo podrazumeva smenu vlasti i nove ljude na političkoj sceni. Međutim, dve pomenute države su bile militarističke, u njima su smena vlasti, promena političkog poretka i promena uređenja privrede stagnirale, zato što je cela nacija ušla u stanje svesti koje je oprema za rat sa drugom državom dok neprijateljski narod ne posustane ili ne bude potpuno uništen.
Zbog svega navedenog militarističke nacije ne mogu da napreduju na putu poboljšanja ljudskih vrednosti i demokratskog uređenja, jer sami građani postaju topovsko meso koje služi da se krupne zverke u politici obogate ili povećaju svoj uticaj. Najčešće su ljudi na vrhu militarističke države sami oligarsi koji širenjem teritorije države u kojoj vladaju dobijaju bogatstva koja iz nje mogu da izvuku i time povećaju svoju moć.
Sada, kada smo sve to postavili, glavno pitanje je zašto bi običan narod prihvatio militaristički režim? Svaka racionalna osoba bi iz ovog opisa militarizma zaključila da je to nazadna ideologija i da remeti ljudski napredak. Međutim, daćemo razloge i primere zašto je militarizam skoro podjednako aktuelan u 21. veku kao što je bio i u prošlosti.
Militaristi su uvek žrtve. Popularni serijal filmova Star Wars ima kao glavne antagoniste imperatora Galaktičkog Carstva Palpatina i njegovog učenika komandanta Dart Vejdera. Razlog koji oni otvoreno navode zašto su oni učinili prevrat i od Galaktičke Republike načinili tiransko carstvo, zavladali galaksijom, uništili neprijateljske planete i narode svojim ozloglašenim oružjem Death Star, jeste taj da žele da poseju mržnju i da potom zlo zavlada kosmosom. Ovo što sam naveo je potpuna fikcija i nikada se ne dešava sa militarističkim državama. Svi militaristički političari imaju svoju retoriku koju upotrebljavaju kako bi zamaskirali svoje prave namere. Prva retorika se sastoji u tome da su država koja sprovodi militarizam i njen narod uvek žrtve nekog navodnog nasilja koji se sprovodi nad njima i da se zapravo militaristička država brani od tog nasilja kada sprovodi vojne napade. To se danas dešava na Kosovu, ali i u Ukrajini.
Viktimizacija unutar militarističkih zemalja ubija najosnovniju ljudsku logiku i empatiju koju ljudi osećaju prema ljudima iz drugog naroda, prema svojim sunarodnicima i komšijama. Narod kojim vlada militarizam dobija svest žrtve jedne velike zavere protiv njega i time se efikasno zaglupljuje i daje odrešene ruke političarima i militaristima unutar te zemlje da čine šta im je volja.
Kao što napomenuh, militaristička društva uvek moraju da budu predmet neke globalne urote protiv njih, jer pošto su im moral i logika potpuno otkazali i međunarodna zajednica ih okružuje, oni moraju da razviju oblik psihopatskog tumačenja sveta i geopolitike u kojoj nedela koja oni čine nad drugim narodom imaju smisla i ispravna su.
Kada predsednik jedne države govori o tome kako je cela međunarodna zajednica zlonamerna i licemerna zato što ispituje umešanost vlasti u militaristički napad, on stvara jedan mogući budući scenario u kom bi mobilizovao sve ljude koji su indoktrinirani njegovom propagandom kako bi odbranio svoju političku fotelju, sve pod izgovorom da narod brani od globalne urote protiv njih.
Ne militarizmu – da demokratiji!
Vodeće države sveta po kvalitetu života i najnaprednije članice Evropske unije među kojima su Irska, Švedska, Finska i mnoge druge, manje ulažu procenat svog BDP-a u vojne svrhe nego što to čini Srbija.
Od Drugog svetskog rata pa do danas navedene države nisu bile u bilo kakvom direktnom ratnom sukobu i umesto da izaberu da postanu isfrustrirane zarad svoje teritorijalne ekspanzije i etničke netrpeljivosti, one nisu dopustile da populistički nastrojeni militaristi i lažne patriote preovladaju njihovom političkom scenom i ugroze njihov napredak. Irska ima kao suseda Severnu Irsku koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva, u njoj polovinu populacije čine Irci katolici. Umesto da irska država finansira i obučava teroriste koji ubijaju ljude i stvaraju etničke netrpeljivosti, ona je izabrala da suzbije delatnost nasilničkih irskih nacionalista koji su bombama terorisali ljude (na šta vas to podseća?), izgradi diplomatski odnos sa Severnom Irskom i Ujedinjenim Kraljevstvom generalno i prizna postojanje Severne Irske. Ovakvih primera ima u skoro svakoj republici unutar Evropske unije.
Srbija nije posebna, ona je samo besna, a taj bes koji prerasta u ratnohuškačku politiku su u nas usadili ljudi koji nad nama vladaju, zato hajde da napravimo društvo koje će negovati ljubav i saradnju sa našim komšijama i sunarodnicima, a ne da stvaramo budućnost u kojoj će buduća pokolenja slušati sirene, puškaranja i bombardovanja.
piše Strahinja Milutinović
Tekst je lični stav autora i ne predstavlja nužno stavove Okulara i Rekonstrukcije ženskog fonda, a nastao je u okviru projekta “I ja sam feminista/kinja”.