Prošao je mesec jun, ali nije loše da se osvrnemo malo unazad. Ionako ga je, očigledno potrebno više “reklamirati”.
Objasniću i zašto. Počeću sa jednim običnim pitanjem koje sam postavila svojim vršnjacima.
“Šta se slavi u mesecu junu?”
Odgovor je bio očekivan – već opšte poznati prajd, naravno, tačan odgovor bez sumnje, ali ima još nešto što paralelno obeležavamo u junu, barem mi u Srbiji – mesec mentalnog zdravlja.
Naravno, to da “slavimo” je upitno s obzirom da od grupice desetak ispitanika, mojih vršnjaka, niko nije bio upućen u to. Kako to možemo razumeti kada smo danas, više no ikada pre, okupirani mentalnim zdravljem, pogotovu mladih?
U svim elektronskim medijima možete pročitati tekstove, odgledati kratke videe u medijima, o tome koje vrste mentalnih poremećaja nas mogu “zadesiti”, a koji “krivci” se za to mogu okriviti.
Obično stariji pridikuju o tome kako smo mi mladi danas: nezainteresovani, neambiciozni, okrenuti sebi i samo svojim potrebama, kako nam mobilni uređaji i njihova dugotrajna upotreba izazivaju depresiju, anksioznost … Trube nam potom o značaju socijalnih odnosa i vitamina D kojeg neretko zaboravimo da konzumiramo sedeći po čitav dan u svojim sobama, pred ekranima.
Mozda nam je zato promaklo da je baš u junu (a zasto ne i češće) bio trenutak da podignemo svest o rušiocima (i možda potencijalnim obnavljačima) mentalnog zdravlja.
Možda je to ona večna priča o tome da ignorišemo šta nam matorci pričaju makar se, donekle, i slagali sa njima.
Ne znam šta je razlog ili više njih. Ali, barem razumem koliko je važno da o tome brinemo.
Jer, iako nisu znali za mesec mentalnog zdravlja, svi moji vršnjaci su bili itekako orni da odgovore šta za njih predstavlja mentalno zdravlje i kakve stvari muče njih i njihove vršnjake. Pa su se tako žalili na depresiju, anksioznost, asocijalnost, pritisak od strane roditelja i društva, loše uzore, preokupaciju društvenim mrežama…U jednom trenutku mi se učinilo da i ne znam sa kim pričam: mladima ili starijima. Pričali su o istim stvarima ali se zapravo nisu slušali.
Jedan izlazak u kafić i jedna google forums posvedočila da je moj mali poduhvat ipak imao nekakav rezultat, ma koliko uzorak bio simbolično mali.
Razgovarali smo međusobno o mentalnom zdravlju i slušali jedni druge (i uživo i online). Bilo nam je važno to što niko nije pametovao i pozivao se na ” mudrost i iskustvo”. Učinilo mi se da je tog popodneva neko od njih otišao kući za trunčicu srećniji, za trunčicu zahvalniji i upućeniji u jedan divan razlog koji nam čini život boljim i kvalitetnijim, koji zaslužuje da bude pomenut i proslavljan ne samo jednog meseca, već čitave godine.
Podelila sam sa drugarima šta sam sve otkrila o ovoj temi na sajtu UNICEF-a.
Ovo je mali korak za nas malobrojne, ali možda veliki za sliku o značaju mentalnog zdravlja koju smo time iscrtali prenoseći saznanja dalje, misleći o tome koji bi mediji ( i načini) bili mladima danas prijemčiviji, izazovniji, zanimljiviji. Obavestićemo Vas u sledećem broju da li smo smislili nešto zanimljivo na tu temu.
Do tada pozdrav, do sledećeg čitanja:-)
Photo by Sydney Sims on Unsplash
Tijana Hil