Zbunjenost, strah, osećaj neprijatnosti, potreba za sigurnošću i bezbednošću osećanja su i stanja u kojima se mnogi od nas u poslednjih nekoliko nedelja nalaze. Upravo ovako su mladi iz Paraćina, Ćićevca i Varvarina opisali svoja osećanja u pogledu na tragičnu situaciju koja se nedavno dogodila u osnovnoj školi u Beogradu i u okolini Mladenovca.
Na pitanje kako se osećaju povodom nemilih događaja koja su zadesila Srbiju – zajedničko svima u odgovoru bili su strah i zbunjenost.
“Osećam se veoma uplašeno. Ova situacija je možda daleko, ali je i blizu Paraćina. Osećam strah kada idem u školu jer znam da može i meni i mojim drugarima i drugaricama isto da se dogodi u školi koja treba da bude bezbedno mesto za nas mlade”, kaže Aleksandra Ljubisavljević.
Mladi koji pohađaju osnovne i srednje škole sada su se prvi put susreli sa tragedijom koja je direktno pogodila njihove vršnjake i vršnjakinje. Saveti psihologa i psihološkinja su da probleme i osećanja podelimo sa drugima, te smo i pitali mlade sa kim oni razgovaraju. Većina njih nam je reklo da razgovaraju sa vršnjacima i vršnjakinjama i roditeljima.
“O svojim osećanjima razgovaram samo sa roditeljima i drugarima”, rekao nam je Marko Mijatović.
Niko od mladih nije spomenuo odlazak kod školskih psihologa/škinja, pedagoga/škinja i drugih stručnih kadrova. “Nemamo poverenja, jer sve što kažemo njima u poverenju, sazna se javno”, razočarano kažu mladi osnovci iz Ćićevca.
Ovakvo mišljenje vlada i kod većine mladih iz Paraćina i Varvarina što nas navodi da se zapitamo: ko je u ovoj situaciji zakazao? Škole, roditelji, institucije, država, svi?
Ono što mladi vide kao presudni faktor za ovu tragediju jeste vršnjačko nasilje i nemogućnost da sa nekim podelimo svoja osećanja.
Prevenciju ove, ali i sličnih situacija vide u edukaciji roditelja, nastavnog osoblja, ali i mladih.
Piše Nikola Bogojević