Teodora Milenković je rođena u Prištini. Trenutno živi u Moskvi, gde uspešno studira i radi na polju nuklearnih nauka. Tokom svog života u Srbiji bila je višegodišnji pobednik na takmičenjima iz hemije. Njena životna priča je zaista impresivna i inspirativna.
- Hvala ti puno što si pristala na to da odradimo intervju. Znam da ne voliš da se medijski puno eksponiraš i meni je zaista drago što odgovaraš na moja pitanja. Kako si?
- Hvala tebi na pozivu! Jako mi je drago da si baš mene odabrala za razgovor. Odlično sam, kako si ti?
- Pre svega, želim da ti čestitam na stipendiji koju si dobila od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) za projekat ,,Nanostrukture u nuklearnoj medicini”. Kako se osećaš povodom te stipendije i kako je ona promenila tvoj život?
- Zahvaljujem se na čestitkama! Sama stipendija je namenjena ženama, odnosno devojkama na magistarskim studijama, čiji je predmet rada u oblastima nuklearnih nauka. Smatram da treba podržati devojke u nauci, da bi ih u budućnosti bilo više i da bi se manje susretale sa stereotipima koje nosi taj posao. Meni kao nekome ko studira i radi u Moskvi jako znači što sam uspela da dobijem vid priznanja od jedne medjunarodne organizacije, budući da to nije čest slučaj sa naučnicima iz moje okoline.
- Kako je došlo do toga da se baviš hemijom?
- Sve je počelo u sedmom razredu, kada svi po programu dobijamo hemiju za predmet. Mogu slobodno da kažem da je za moj celokupan uspeh zaslužna nastavnica iz osnovne škole Marijana Novitović, koja je jako brzo u meni prepoznala potencijal i jako mnogo truda uložila u to da ga zajedno razvijemo. Ja sam zaista srećna da sam imala u životu priliku da radim sa jednim takvim predavačem, jer toliku posvećenost svom radu i učenicima nisam posle toga srela nigde. Nakon osnovne škole sam već počela svoj život da usmeravam na bavljenje naukom profesionalno.
- Sa 18 godina si došla u Moskvu da studiraš. Da li ti je bilo teško? Kako sada gledaš na to i na sebe te godine?
- Sa 17 godina sam prvi put otišla u Moskvu da se informišem oko upisa fakulteta, a sa 18 sam se preselila i upisala fakultet. Iz perspektive osobe od 24 godine, ta avantura mi sada deluje jako hrabro, iako to tada nisam shvatala na taj način. Od sedmog razreda sam maštala o tome da upišem ovde fakultet, i sve te usputne prepreke sam doživela kao nešto neophodno da bi se došlo do cilja. Bilo je teško najpre zato što sam uvek bila sama, nisam znala jezik i zbog toga nisam mogla da ostvarim komunikaciju ni sa kim odavde. Uz to sam prošla kroz period adaptacije na novu klimu, novi mentalitet, novi sistem obrazovanja. Tek sada posle nekoliko godina i završenih osnovnih studija shvatam koliko sam se bez straha upustila u ovu priču. Mislim da kao dete nisam bila svesna raznih faktora i da zbog toga nisam mislila da moja odluka nosi mnogo rizika. Na kraju sam zahvalna što je sve bilo kako jeste, jer je to meni pružilo dragoceno životno iskustvo – da znam ko sam i za šta sam sposobna, da imam visok nivo samopouzdanja i znam šta želim.
- Postoji verovanje da naučnici i naučnice nemaju puno prijatelja. Tokom svog života si bila mnogo posvećena nauci i verujem da su prijateljstva zbog toga morala da trpe. Da li je bilo teško steći prijatelje u novoj sredini? Da li si uspela da sačuvaš neka prijateljstva u Srbiji?
- Sudeći po mom okruženju, naučnici zaista nemaju puno prijatelja, jer im je fokus na poslu i samousavršavanju. U mojoj fakultetskoj grupi niko nije govorio engleski, a ni ja nisam u početku govorila ruski, što je znatno uticalo na moj socijalni život u Moskvi. Posle već 5-6 godina mogu da kažem da imam dva prava prijatelja ovde. Nešto što je meni neizmerno mnogo značilo tokom života u drugoj zemlji jeste upravo podrška roditelja i prijatelja iz Srbije. Sva moja prijateljstva nastala tokom školovanja u Beogradu su opstala uprkos velikoj daljini i brojnim obavezama. Iako fizički najčešće nemam nikog pored sebe, uvek znam da me moji ljudi vole i da su uz mene mislima i kada je dobro i kada nije, na čemu sam večno zahvalna.
- Kako je izgledalo tvoje studiranje u Moskvi?
- Bilo je različitih perioda. Svaki je nosio nove izazove. Posle prvih 3 godine studija, kada sam se konačno privikla na uslove života i studiranja, počela je kovid epidemija. Posle nje je usledio rat. Pored tih spoljašnjih faktora, ne mogu da isključim unutrašnje faktore koji su uticali na moj život. Moja želja za životom u nauci ovde je bila zasnovana samo na mašti, i mnoge stvari su me iznenadile ili razočarale. Bilo je dosta preispitivanja tokom godina. Dobre stvari su prevagnule, zbog čega sam rešila da ostanem i na magistraturi ovde. Studiranje obuhvata obavezna predavanja, seminare i laboratorijske vežbe na osnovnim studijama, i posao i predavanja na magistraturi. Postoje dva ispitna roka (januar i jun) i svi ispiti iz jednog semestra se polažu tokom naznačenog roka bez mogućnosti prenošenja. Saznanje da ja nemam izbor da ne položim, jer bi me ispisalo sa fakulteta, me je disciplinovalo i razvilo radnu sposobnost pod stresom, što i jeste čest način rada u nauci.
- Da sad imaš 16 godina, šta bi poručila mlađoj sebi?
- Volela bih da mogu da joj kažem: ,,Hvala“. Da nije bilo nje takve, ne bih sada imala toliko uspeha iza sebe. Poručila bih joj kao i svim mladim ljudima da kada se krećeš na pravom putu, gde god da izadješ je dobro. Ti ne možeš da utičeš na mnoge stvari, ali dokle god te u tvom putu vode konstruktivne i pozitivne misli, rezultat neće izostati.
- Pošto si više puta bila pobednik na raznim takmičenjima iz hemije, šta imaš da poručiš mladima koji bi hteli da se bave hemijom i takmiče u Srbiji?
- Bila sam višegodišnji pobednik beogradskih i republičkih takmičenja tokom osnovne i srednje škole. Mladima koji bi hteli da se takmiče bih htela da kažem da je to sjajno za razvijanje takmičarskog duha, što je važna osobina ukoliko žele da se i budućnosti bave naukom. Ceo proces života naučnika je prožet konkurentnošću sa drugima – konkursi za projekte i finansiranje, konferencije, izdavanje naučnih radova/publikacija. Takmičenja su prikaz da pored upornosti i discipline i sreća ima dobar udeo u postizanju uspeha, što je i u realnom životu isto.
intervju radila Emilija Novaković
foto privatna arhiva
Rad Okulara podržava Rekonstrukcija ženski fond.