Andrea Gojković je pesnikinja i apsolventkinja na Katedri za srpsku književnost sa jugoslovenskim književnostima na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njen rukopis za zbirku poezije ,,Ljubav je varljivog roda“ dobio je nagradu ,,Zlatni hrast“ i nakon toga je i objavljen u izdanju ,,Nove poetike“. Pronašla sam se u njenim stihovima, na neke sam čak i zaplakala.
1. Tvoja zbirka poezije ,,Ljubav je varljivog roda” 2021. je dobila nagradu ,,Zlatni hrast”. Kako danas, sa distance, gledaš na to?
– Iskrena da budem, kada je moja knjiga Ljubav je varljivog roda prvi put izašla iz štampe, čekala sam otprilike dve nedelje dok se nisam usudila da sednem i da je zapravo pročitam, od prve do poslednje korice. Suočavanje sa onim što je konačni rezultat kopanja po sopstvenim grudima, emocijama i uspomenama nije nimalo lako, a ja jedino takvu poeziju pišem. Do srži iskustvenu i samim tim veoma ličnu. Znam da je prvi osećaj nakon čitanja bio — ko je ova osoba? Da li sam to ja ili neka druga koja se stvorila kroz stihove u međuvremenu? Danas na zbirku gledam kao na nešto što je bilo potrebno da se oslobodim kako bih mogla da nastavim da delim sa ljudima ono što pišem, o čemu razmišljam i šta osećam. Srećna sam što sam dobila priliku da mi jedna izdavačka kuća objavi knjigu, mada mi nagrade nimalno nisu bitne, niti mislim da uvek svedoče o vrednosti nečijeg dela.
2. Kako izgleda tvoj proces pitanja pesme?
– Proces izgleda otprilike ovako — vidim, čujem, osetim, potom se osamim i izbacim iz sebe jedno zamršeno klupko reči koje potom gledam da razmrsim i ono što najzad ostane jeste pesma. Interesantno je da s početka nisam dorađivala pesme, niti smatrala da ih treba popravljati i nastojati da se učine boljim, tako da je skoro 80% pesma u zbirci nastalo u dahu, bez dorade. Ostatak pesama, na početku i pri kraju zbirke, jesu novije pesme i u njima se definitivno oseća jedna nova Andrea, koja pored toga što oseća, malo je i manje impulsivna i promišljenije bira reči. Na kraju krajeva, od prve zbirke sam osim izvesne slobode očekivala i to da naučim kako izgleda ceo proces uređivanja i objavljivanja rukopisa, i moram reći da je to i te kako velika avantura iz koje sam izašla sa dosta novog iskustva.
3. Tvoje pesme sa sobom nose jako veliku emociju. Da li je barem deo onih stihova stvarnost?
– Ljudi koji su me čitali uglavnom kažu da zbirka nosi veliku, ali i tešku emociju, i da su moje pesme ,,pesničke”. Razumem šta misle kada to kažu. Istina je da odudaram možda malo od aktuelne književne scene i da moj pesnički izraz nije moderan u onom smislu u kojem jesu stihovi kakvi se uglavnom danas pišu, ali deo moje ličnosti jeste i to da sam malo staromodna, te se vodim time da jedino što je bitno jeste da pesma bude iskrena, i da ne izgubim sebe vodeći se time da li ću se i koliko čitati i kako će tome moj izraz doprineti. Moja radost je podjednako velika čitala me jedna osoba ili stotine njih. Bez iskrenosti i onog autentičnog, mislim da ne vredi ni pisati. Ljudi su to prepoznali u meni i možda sam im baš zbog toga i interesantna za čitanje.
4. Da li ćeš učestvovati na još nekim književnim večerima i gde ljudi mogu da nabave tvoju knjigu?
– Trenutak dobijanja ove nagrade i njeno objavljivanje dogodilo se u nezgodnom trenutu opšteg ludila kada je ceo svet panično gledao da se samoizoluje i zaštiti od virusa, tako da je i moje prvo, a potom i drugo veliko književno veče nastupilo prošle godine. Mogu reći da je moja najdraža uspomena u životu upravo književno veče koje se dogodilo u klubu Dvorištance prošlog leta. Bilo je toliko ljudi da su mnogi morali i da stoje, a polovinu nisam lično ni poznavala. Dolazili su ljudi koji su me pratili na društvenim mrežama i koji su želeli da me upoznaju, i pored prijatelja i porodice, oni su mi dali najveći vetar u leđa. Nisam ni znala da me toliko ljudi podržava i čita, a to svakom mladom piscu veoma znači za dalji rad. Nakon toga sam dobila nekoliko poziva, i još uvek dobijam, za održavanje književnih večeri, i u Srbiji ali i Bosni. Čekaju se zvanični datumi, tako da ću vas obavestiti blagovremeno i, nadam se, videti tim prilikama. A što se tiče odgovora na drugi deo tvog pitanja – knjiga se može nabaviti od mene lično, ili preko sajta izdavačke kuće Nova poetika.
5. Kakvi su ti otisci o knjiškim zajednicama na internetu? Da li su one doprinele tome da više ljudi čuje za tvoju zbirku?
– Književne zajednice na internetu su pravo malo blago. Danas deluje kao da ljudi sve manje pažnje pridaju duhovnom radu na sebi, a književnost, pored još možda filosofije i religije, ponajviše se i bavi dušom. Zato je divna spoznaja da još uvek ima ljudi koji čitaju, ali i pišu, i da društvene mreže koriste upravo tim povodom. U svemu tome je najlepša upravo i podrška koju daju jedni drugima, i koju sam, između ostalog, i ja dobila.
6. Pošto si apsolventkinja na Katedri za srpsku književnost za jugoslovenskim književnostima na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da li misliš da su pesme koje si čitala na studijama uticale na tvoju poeziju? Ako da, koliko?
– Sigurno da jesu. Kada ti je godinama deo rutine čitanje i čitanje i još čitanja, sigurno da se mnoge misli, emocije i izrazi utisnu u tebe, ali daleko od toga da onaj ko puno čita ne može da podari nešto autentično svoje. U tome leži, zapravo, ono najbitnije za svakog umetnika i čoveka — biti autentičan.
Kada je osoba autentična onda to ljudi prepoznaju, a sva ostala literatura tu je samo da doprinese veštini pisanja i eventualno usmeri pisca na neke nove mogućnosti i pravce.
7. Pored toga što pišeš poeziju i studiraš, takođe i predaješ srpski jezik deci. Kako usklađuješ posao i studiranje?
– Predavanje je moja treća ljubav. Prva je pisanje. Druga je muzika. Mislim da prve dve defintivno utiču i na moj rad sa učenicima jer je svaki čas koji održim, bio on u školi ili na privatnom času, ispunjen slobodom misli i izražavanja i traganjem za odgovorima. Učim svoje đake da vole svoj maternji jezik i kulturu, da usput poštuju i različitosti, i da u svemu što uče pronađu smisao, ali i onaj magični trenutak zbog kojeg život makar u tom jednom danu postaje upravo to — magičan, pun vere i nade u snove koje imamo i koji su tek pred nama. A o tome kako usklađujem studiranje i učenje govori činjenica da sam apsolvent sa sedam godina iskustva u privatnoj praksi, i dve godine iskustva u školi.
Verujem da praksa daje znanje koje nijedna teorija ne može, i da će se moj rad i formalno učenje zaokružiti kada zvanično uzmem diplomu i nastavim svoju privatnu praksu u sopstvenoj školi koja je već neko vreme u planu.
8. Da li ti prija rad sa decom i da li postoji nešto u tom radu što ti teško pada?
– Rad sa decom leči. U isto vreme je i najnaporniji, najodgovorniji i najstresniji posao, ali i najlepši, najsmisleniji i najplemenitiji. Smatram da biti učitelj, odnosno profesor, jeste zanimanje koje stvara sva druga zanimanja, ali i da je zanimanje koje prevashodno stvara ljude. Džabe nam i diplome i visoki položaji, ukoliko ne naučimo decu da budu plemeniti i dobri ljudi, i da je život mnogo više od ocene u dnevniku. Onog trenutka kada u tome uspem i kroz koju deceniju vidim svoje bivše đake kao dobre i poštene ljude, znaću da sam uspela u svom poslu.
piše Emilija Novaković
foto Mariola Pantelić
Rad Okulara podržava Rekonstrukcija ženski fond.