Neretko čujemo to da su devojke preemotivne, da se previše opterećuju oko sitnica i da nikada nisu zadovoljne. Sve to predstavlja jos neka ,,očekivanja” od nas. Ali, zapravo, svaki dan možemo sresti neku devojku ili ženu koja je uvek nasmejana, samostalna je i vrlo retko traži pomoć. Za takvu osobu uglavnom prokomentarišemo nešto poput toga kako je ona jaka.
Ponekad poželimo i da budemo poput nje i u njoj tražimo određenog uzora. To može biti naša majka, profesorka, radnica na trafici ili pak naša drugarica. Osoba za koju znamo da se bori sa određenim problemima, da prolazi kroz stresan period ili jednostavno trpi iste stvari kao i svaka žena. Šta se krije iza te snage?
Od malih nogu se od tebe očekuje više, ali i manje, jer si žena. Moraš da paziš kako se ponašaš, oblačiš, govoriš. Svoja osećanja oslobodiš u svojoj sobi, kad si sama. Kao adolescentkinja moraš da vodiš računa o tome sa kim se družiš, kako izgledaš, i koja svoja mišljenja iznosiš. Svoje suze taložiš u jastuku dok toneš u san.
Tokom godina, ti ,,sitni” problemi počinju da rastu i sazrevaju zajedno sa nama. I ukoliko se još kao mlade nismo zauzele za sebe i shvatile koliko vredimo, ti problemi će preuzeti monopol nad našim životom.
I tek tako, uviđamo da imamo nižu platu na poslu za koji smo školovane, odrasli nam govore da moramo slušati i trpeti muža jer smo ga same izabrale, trčimo sa posla po decu u vrtić, a potajno strahujemo kako za njih, tako i za nas da će neki manijak napasti te da ćemo osvanuti u novinskom naslovu kao ,,tragedija”.
Trpimo, brišemo suze o rukav i gutamo svaku reč koja bi napravila pometnju. Potiskujemo svaku bol i sebe stavljamo na poslednje mesto.
Na kraju smo opet tu onaj uplakani odraz u ogledalu i mi.
piše Jovana Janev