Juče sam taksisiti objašnjavala zašto mislim da žene nisu ravnopravne, iako je on tvrdio da “moderno vreme nosi moderna pravila i da niko više ne sme ženi da kaže ništa, a kamoli da je bije”. Sa ovim što je on rekao bih se, naravno, donekle i složila, tačnije smeta mi samo ono a kamoli, ali …
Žene danas nisu ravnopravne, jer imamo potrebu uopšte da pričamo o tome. Ono što se podrazumeva i što je svima jasno, nema ni potrebe da se stalno pominje, a ova tema je još uvek sveprisutna.
Zašto nismo ravnopravne? Osvrnućemo se danas samo na jednu temu, a ovih dana nastavljamo priču.
Žene u Srbiji i svetu manje zarađuju za isti posao od muškaraca, a često na intervjuima za posao moraju da odgovaraju na besmilena pitanja, koja sa poslom nemaju baš nikakve veze.
Po dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, žene su u Evropi manje plaćene od muškaraca za potpuno isti posao u proseku 14 posto, dok je u Srbiji formalno malo bolja situacija i taj procenat je nešto manji od 9. Međutim, u pitanju je samo statistički podatak, a u praksi to izgleda ovako.
Ukoliko ste žena, koja je visoko obrazovana, dakle, završili ste osnovne i/ili master studije i tražite posao, poslodavac će vas obavezno pitati da li imate decu, ako ih nemate kada ih planirate, a ako ih imate koliko ih imate i kog su uzrasta. Ukoliko imate srednje obrazovanje, poslodavac će, na ova pitanja koja je spremio za visoko obrazovane žene, dodati još jedno: “Planirate li da upisujete fakultet?”. U praksi, pošto je iznos za koji radite u većini privatnih kompanija tajna, ne smete da kažete da za isti posao imate 60 000 platu, dok kolega pored vas na istom radnom mestu, sa istim obrazovanjem i radnim stažom prima 70 000. Jedino u čemu se vas dvoje razlikujete je vaš pol.
“Ja sam se prijavila za jedan, veruje se i danas, muški posao, tj. aplicirala sam za posao novinara u sportskoj redakciji jedne nove regionalne televizije i na pismenom testiranju iz poznavanja sporta bila bolja od sedamdesetak muških kandidata. Urednik me je pozvao na razgovor za posao i prvo me pitao to, da li imam decu i da li ih planiram. Odgovorila sam da imam jedno malo dete i začuđeno pitala kakve to ima veze sa tim koliko sam ja spremna da radim kvalitetno posao koji će mi biti poveren. Urednik mi je iskreno odgovorio da će, ukoliko mene bude primio na posao, morati da odgovara na bezbroj pitanja vlasnika televizije kako je jedno mlado žensko bilo bolje od tolikih muškaraca i hoće li biti kadar da isprati sve te silne utakmice uveče, ukoliko ima malo dete. Na sreću, primljena sam na taj posao i radila sam ga onoliko koliko sam želela, tj. dok nisam pronašla bolji, pa mi je ova sopstvena priča u lepom sećanju, ali znam koleginice koje su doživele potpuno suprotno i koje su diskriminisane još na razgovoru za posao i eliminisane samo zato što su žene, što je u suprotnosti i sa zakonom, a i sa moralnim načelima”, kaže Aleksandra, nekada urednica sportske redakcije na televiziji.
“Imam troje dece, blizance i stariju ćerku, a radim u banci i to na poslovima koji podrazumevaju terenski rad i rad po učinku. To znači da koliko klijenata danas obiđem i koliko novih ugovora potpišem, toliki će mi biti koeficijent za obračunavanje plate. Ovaj posao radim više od 10 godina i odlična sam u njemu, a suprug i ja uspevamo da se organizujemo da odvedemo decu u školu, pokupimo ih, i uradimo zajedno sve ostalo sa njima što je svakodnevna rutina. Mnogi me pitaju kako to uspevam, jer poznaju žene koje su se odrekle karijere pošto imaju troje ili više dece, ali meni se to podrazumeva i u našoj porodici se nikad nije diskutovalo o tome da neko treba da napusti posao da bi čuvao decu. Ne kažem da je loše to što je neko odabrao da se posveti samo deci, i to je ozbiljan posao, ako ne i najozbiljniji, samo bih volela da žene znaju da je sve moguće i da sam ja pravi primer za to.”, govori nam Sneža iz Niša, šefica u jednoj banci.
“Sve mogu da razumem i opravdam, ali razliku u plati nikako. Radimo isto, obrazovani smo isto, a plaćeni smo različito. To nije samo naš, nego i evropski i svetski trend i ja ga nikako neću razumeti dokle god postojim”, zaključuje Aleksandra.
Kad nam postane normalno da muškarci i žene budu isto plaćeni i plaćene za posao koji i koje rade, nećemo sa taksistima razgovarati o modernim vremenima, živećemo u njima, u najpozitivnijem mogućem smislu.
Rad Okulara podržava Rekonstrukcija ženski fond.