Kada smo kao čovečanstvo stigli do tačke u kojoj neko ima srca da puca u jedno dete i jednog mladog dečka samo zato što slave svoj verski praznik? Kada smo, zaista, došli do momenta u kom nam postaje svakodnevica to što neki ljudi, tamo negde, svoje dane provode skrivajući se od bombi? Da li je svet, posle svih ratova i nemira, sad već navikao na sve loše što se dešava, pa smo svi počeli da praktikujemo izreku ” u se’ i u svoje kljuse”… ?
Ako gledate vesti, u svakom prilogu u istim, možete videti nešto jako uznemirujuće, bio to rat, sukob ili nemir. Svakog dana plasiraju nam se najgore osobine ljudskog bića, ono najtamnije što postoji u ljudima. Više ne postoji granica, sve je toliko dostupno da, kada nema nijedne loše vesti, osećamo kao da se danas ništa nije dogodilo.
Da li je ovaj poslednji napad na nedužne dečake uticao na sve nas? O da, itekako. Svi smo podelili na svojim “pričama” na instagramu i fejsu poruke podrške i slike uplašene dece u bolnici. Ali, koliko će to trajati? Koliko dugo ćemo razmišljati o njima, o onome šta su prošli samo zato sto su poštovali svoje običaje, o njihovim roditeljima i porodici koja je praznik provela u bolnici sa njima, umesto u svom domu?
Da li je licemerje to što smo mi, koji smo za praznik bili u svojim kućama, sa svojim najmilijima, ovoj deci posvetili samo taj jedan “stori”?
Ipak, bilo koji vid podrške u ovakvim teškim danima znači. Svaka naša pozitivna misao usmerena ka onima kojima je teško predstavlja jedan mali korak ka povratku globalne empatije. Taj naš “stori” ima vrednost onda kada ga ne zaboravimo odmah nakon što ga “postujemo”.
Hajde da vratimo svetu ono najbolje što ima, one najlepše osobine koje u sebi sadrzi svaki čovek. Ljubav, nada, osmeh, saosećanje su reči koje imaju veliku moć da naprave promenu, zato hajde da ih praktikujemo svakog dana, ne samo kada neko nedužan strada.
piše Katarina Janev
Šta to beše empatija
