Nisam očekivala da ću u 21. veku pisati o tome koliko je važno da čovečanstvo shvati da nijedan problem ne može da se reši mržnjom, ubijanjem i ratom. Mislila sam da iz godine u godinu svet bar toliko evaluira da možemo sa toljage da pređemo na reč, a sa puške na svađu. Na žalost, pogrešila sam.
I dok smo se usuđivali da izbeglice zovemo varvarima koji još uvek ratuju, dok smo pokušavali da im uzmemo koji evro više kad prolaze kroz Srbiju, u svoj njihovoj muci, dok smo ih prijavljivali i izbacivali iz voza i autobusa (ne trudite se da demantujete, svedočila sam više puta), počinjala sam da shvatam da mi kao nacija nismo napredovali u empatiji, bez obzira što smo prolazili kroz ratne strahote devedesetih, što su nas ni krive ni dužne bombardovali, što su nam u tom bombardovanju poginule sestre, majke i očevi, a nama ostale traume i želja da više ne ratujemo, ma šta da se desi. Mrzela sam pilote koji su ispuštali kasetne bombe i ubili trudnice u Nišu, plakala sam i i dalje plačem za poginulom devojčicom na mestu u Varvarinu, sledi mi se krv u žilama kada pomislim da Šumatovačku i nikad se ne smejem ispred Banovine, jer ja znam zašto.
I kako se to dešava baš danas, nama, braćo Srbi i sestre Srpkinje, da navijamo za one koji ratuju, da brojimo porušene vojne ciljeve, a negiramo civilne žrtve, kad smo upravo MI bili nekome tada vojni cilj i strateški uništeni objekat, iako znamo da su često ti objekti bili ljudi, a ti ciljevi deca? Kako i zašto pamćenje srpski narod služi samo onoliko koliko želimo? Kako i zašto se sećamo Jasenovca i brojimo mu žrtve, a nečije druge zovemo lažima i opravdanim metama?
Šta se to desi jednom narodu koji je preživeo (ili nije) nekoliko ratova, da podržava novi negde tamo, da ismeva žrtve i ponavlja “a kako mi i kako kod nas”?
Eto, mene baš zanima zašto je neka Nataša iz Ukrajine zaslužila da umre samo zato što je iz Ukrajine? I zašto nas ne dotiče kada ubiju žene u Avganistanu zato što nisu ispoštovale pravilo odevanja? Kako smo mi to dobri ljudi onda, a ceo svet nas mrzi i želi nam loše?
Da ne dozvolimo Evroprajd, organizovali smo proteste i šetnje, satima i danima o tome raspravljali u skupštini. Da izbacimo treći rod iz udženika biologije, zamalo nismo potegli revoluciju u medijima i na društvenim mrežama. Da zaštitimo čoveka koji je u medijima promovisao silovatelja kao ekskluzivu, potrudili smo se, rugajući se svim bivšim i budućim žrtvama. Mogu da brojim do sutra, ali se plašim da će svako jutro doneti neku još strašniju vest, pa sam prestala da brojim sutra.
I, sada, pošto nas očigledno briga za sve druge, osim nas samih, za “nas nas duša boli”, i pošto smo izgubili svaki trag empatije u našim napaćenim srcima, mogu li da nas pitam:
“Šta nam se to desilo da obesmislimo sve, pa i sebe same?”
Rad Okulara podržava Rekonstrukcija ženski fond.
Photo by Jordy Meow on Unsplash