Da li ste se ikada zapitali kako je to biti žena u ovom ludom 21.veku? Da li znate kako je to imati “programiran” život od rođenja, pa sve do svog poslednjeg daha?
Od prve rečenice koju roditelji čuju : ,,Čestitam, dobili ste devojčicu! “ , počinje planiranje daljeg života baš te devojčice. Od te bebe devojčice se očekuje da bude mirna beba koja ne plače, jer devojčice ne plaču; da bude nasmejana i vesela, jer to tako rade sve devojčice. Kada malo odraste, od nje se očekuje da voli roze boju i igra se sa lutkicama, kamioni i autići su samo za dečake, šta će to njoj… Kikice i repići su obavezna frizura, a obavezna odevna kombinacija su haljinice i suknjice.
Kada ta devojčica krene u školu, od nje se očekuje da bude primeran đak, sa primernim vladanjem i odličnim ocenama. Još u osnovnoj školi, deca se uče koja su to “muška zanimanja” , a koja su “ženska zanimanja” , pa se od malena zna čime devojčica treba da se bavi u svom životu, a šta joj to i ne bi baš priličilo. Dolazi trenutak odabira srednje škole i tu nastaje opšti kolaps. Ako vaše žensko dete želi da upise srednju Elektrotehničku školu, smesta je sprečite u tome, ( zar ne znate kako su rapodeljena zanimanja) i upišite je u srednju Medicinsku, da kad ostarite, ima ko da vas leči.
Pri završetku srednje škole za devojku postoje dve mogućnosti: prva je da upiše neki dobar fakultet i osvetla obraz svojim roditeljima, koji će se hvaliti narednih par godina kako njihova mezimica studira ,,mnogo težak fakultet” , a druga opcija je, ukoliko mezimica nije baš sklona knjizi, naravno, zaposlenje da bi pomogla roditeljima, ili ,,dobra udaja”, što je u većini slučajeva povoljnija situacija. Na tom fakultetu devojka može doživeti razne neprijatne situacije, koje su kod nas, na žalost, još uvek tabu tema – seksualno uznemiravanje (npr. gledanje profesora u dekolte studentkinji, poziv profesora na privatan broj telefona studentkinje, poziv na ,,dodatne časove “ u privatnoj kancelariji profesora…) , davanje ,,olakšica” studentkinjama, jer se smatra da su one slabiji pol, uznemiravanje, postavljanje neprijatnih pitanja (udaja, da li studentkinja želi decu, da li studentkinja ima dece i zašto studira ako ih ima…) A, ako se već devojka opredeli da ne studira, nego se nakon srednje škole zaposli, tu uglavnom u obzir dolaze poslovi koji su u skladu sa njenim polom – kasirka u prodavnici, radnica u pekari, sekretarica u nekom preduzeću ili javnoj upravi…
Dalje, kada žena dođe u ,,određene godine “ od nje se očekuje da ima muža i decu, odnosno da je stvorila porodicu. Očekuje se da bude dobra majka i domaćica, da uvek ima sređenu kuću/stan i ručak na stolu; da svoju decu prati u školu i sa njima radi domaći; da se bavi kuhinjom, a ne ,,muškim” poslovima u koje se svakako ne razume… Međutim, ukoliko žena nije ostvarila sve ove uslove do svoje 35. godine, e onda se pristupa drugom tipu ,,saveta” – ,,rodi sebi jedno dete, da ima ko vodu da ti donese kad ostariš”. Od tih određenih godina, pa sve do svoje smrti, od žene se očekuje da radi posao za koji se školovala ili ako se nije školovala, onda posao koji joj priliči, da se bavi svojom porodicom i kućom i ne pita mnogo, jer ne mora sve da zna.
Da li smo mi same pristale na ovo ili nam je društvo u kome živimo ovaj ,,program” jednostavno nametnulo? Hoćemo li ikad da se probudimo i kažemo da devojčica može da voli i plavu ili zelenu boju, da želi da nosi pantalone, da bi se pre igrala autićima i kamionima? Hoćemo li konačno reći da devojka može da ide i u Elektrotehničku školu ili da upiše Saobraćajni fakultet , a ne Medicinski ili Filološki ? Kada će postati normalno da žena ne želi decu, već samo želi da se posveti sebi i svom životu ?
Kada nađemo odgovore na ova pitanja, naći ćemo i način da promenimo ovaj sistem koji nam je društvo nametnulo i konačno ćemo dokazati da mi nismo nikakav slabiji pol, već itetako ravnopravan sa onim drugim ,,jačim” polom.
Katarina Janev
Rad udruženja “Okular” podržava Rekonstrukcija ženski fond.