Ovaj svet je vaš koliko i moj, koliko i Mashin i Hadisin

Da, žene imaju prava. Imaju slobodu mišljenja, govora i oblačenja. Slobodu izbora. Država kao i njeni organi tu su da to sprovedu u delo. Ali, šta ćemo sa onim predstavnicima državnih službi koji sebi daju za pravo da drugima ista oduzmu? 

Ko se to igra Boga?

Svaka vera koja se propoveda sa sobom nosi određene obaveze i običaje, koji se odnose i na žene i na muškarce. Međutim, niko nema to pravo da nam nameće određene norme pogotovo ako one negiraju pravo bilo kog ljudskog bića, slobodu i izražavanje njegove ličnosti. 

Biti žena u 21. veku jednako je borbi za opstanak. Svim silama se trudimo da iskažemo naše potrebe i obezbedimo sebi ravnopravan položaj u društvu, ali nemamo podršku. Ne verujemo u prazne izjave i prazna obećanja da su žene ,,naše blago”, da se nasilje ne toleriše i sankcioniše, da smo ravnopravne sa suprotnim polom. Zašto ne verujemo? Ne verujemo jer svaka od nas svakodnevno trpi ismevanje i diskriminaciju u medijima, ne dobija adekvatnu zaštitu i pomoć kada je ona najpotrebnija, boji se da izađe na ulicu jer ne zna da li će biti napadnuta ili pak ubijena i ne može da odlučuje o sopstvenom telu. 

Loše stvari ne moraju da se dešavaju u našem komšiluku da bismo mi na njih reagovali i da bi nas dotakle ili povredile. U zemlji gde nasilje i ubijanje žena predstavlja nešto što nije ,,neuobicajeno” i nikada nije iskorenjeno došlo je do buđenja. Ženskog buđenja. Posle više od četiri decenije, žene nisu uspele da se izbore za slobodan život. Pokrivanje hidžabom se smatra obavezom za svaku punoletnu devojku muslimanske veroispovesti. One od malena slušaju priče i predanja od svojih majki i baka jer se to prenosi sa kolena na koleno. Pravila za žene u Islamu propisana su u Kuranu, a devojke u Iranu nisu bile obaveštene da su pripadnici njihove državne policije poslati da propovedaju veru po ulici, nisu znale da im je to u opisu posla. Masha Amini i Hadis Nadžafi postala su imena koja asociraju na hrabrost i simbol ženskog stradanja. Dve mlade devojke koje su ubijene zato što je neko smatrao da je on taj koji treba da im sudi i presudi. Isti ti muškarci, muškarci u uniformi, koji su tu da štite i osiguraju, su sve osim časnih ljudi i vernika koji imaju samo dobre namere. Ni jedna vera kao takva ni u kom pogledu ne poziva na nasilje, vera promoviše ljubav i poštovanje.

Sada žene, u znak pobune, besa i bola, protestuju, seku svoju kosu i skidaju marame jer odbijaju da žive u takvom društvu. Društvu koje okreće glavu. A podršku i zaštitu nisu dobile ni od onih na vrhu, što je i jedan od okidača nemira i prestanka sedenja skrštenih ruku. Odbijaju da im bilo ko nameće svoje verzije i vidjenje vere. Odbijaju da je moć u rukama zlih ljudi sklonim onom najgorem. Neko će odgovarati, za sve, i za ova dva mlada izgubljena života, za omalovažavanje i nepodržavanje. Ne, ne postoje bitnije stvari od ovoga, jer mi živimo u ovom svetu, koji mora da se menja. Dosta nam je čudovišta iz mraka koja vrebaju i spremaju se da nastave svoja zlodela. A žene neće ćutati, ćutanje više nije opcija. Ovo je svačija borba. Još uvek niste čuli koliko patnja može da odjekuje.

Piše: Jovana Janev

Rad Okulara podržava Rekonstrukcija ženski fond, a tekst je nastao u okviru projekta “Podižem glas”.