Naše društvo doživelo je veliku negativnu transformaciju. Sve više i češće čujem kako je “narod poludeo”, “sve postalo nenormalno” i “otišlo u aut”. Do pre samo desetak godina sećam se priča starijih kako su Srbi empatičan narod, dobre duše, veseljaci i kako se tamo negde bogatije živi, ali je ovde lepše zbog toga što su tu naši. Čini li se i vama, kao i meni, da se ovo mnogo promenilo?
Godinama sam slušala priče o hladnom zapadu, o ljudima koji imaju novca, ali ne i vremena da ga troše, ne poznaju svoje komšije i ne druže se ni sa kim. Ispostavilo se, zapravo, da te priče nisu istinite i da potiču, verovatno, od ljudi koji odu u inostranstvo i nikad se ne asimiluju potpuno, jer iz ličnog i iskustva mojih bliskih prijatelja koji su otišli u beli svet, sa tananim razlikama u temperamentima pojedinih naroda, možete lako naći prijatelje koji su Nemci, Švajcarci, Austrijanci, samo je važno da hoćete i da ste otvoreni ka njima. A umeju i oni da se zabavljaju, da se druže i piju kafe zajedno, samo imaju mnogo manje vremena od naših ljudi ovde, pa to izgleda malo drugačije nego kod nas. Ali, ovo nije članak o njima, ovo je priča o nama.
Srbija je meni najlepša zemlja. Više volim da odem na neku našu planinu i jezero nego u inostranstvu, uvek gledam da svoj novac potrošim što je lokalnije moguće, bez obzira što me ponekad više košta ta odluka, takva sam od rođenja – lokal patriota, što bi se reklo. Uvek ću mobilni telefon popraviti ili kupiti kod lokalnog prodavca, češće obavljam nabavke u lokalnim marketima, a dalje idem samo kada hoću da kupim nešto što u njima nema. I baš vodim računa, jer razmišljam da je to prirodno, draže mi je da moj komšija zaradi, nego neki stranac, meni ne tako bitan u životu.
Nažalost, ovakvi poput mene gotovo da ne postoje u mom okruženju. Češće su situacije da na primer neko namerno ne želi da učini svom komšiji, jer je uvek tuđe slađe, jeftinije ili bolje, samo zbog toga što je tuđe. E, baš je tako i sa emocijama naših najbližih. Svakog dana sretnem po nekog na ulici koga poznajem i pitam ga kako si zato što me stvarno interesuje. Retko, skoro nikad, dobijem i odgovor koji je smislen i istinit. Obično ljudi odgovaraju nekim frazama, tipa evo, nije loše, onako, može i bolje, super, ti? i slično. A ljudi to rade, pođite od sebe, jer misle da to što su ih pitali baš nikoga ni ne zanima, pa što bi se onda žalili ili hvalili. Svako gleda isključivo svoja posla i bori se za to što je naumio.
Da li baš toliko nemamo vremena da ne stignemo da pošaljemo poruku nekome ko nam je drag, a dešava mu se nešto značajno u životu? Ne verujem. Pre bih rekla da doživljamo tranziciju u karakteru kao društvo. Verovatno će se nekad pripovedati o narodu koji je bio topao, srdačan, druželjubiv i mio, a onda je postao nešto sasvim suprotno.
Kako nam se to desilo, šta mislite?
Photo by Pablo Heimplatz on Unsplash