Ne postoji ništa u sistemu školstva kod nas što ide na bolje, bukvalno ništa. Dok svi evropski narodi, kojima je obrazovanje važno, menjaju i reformišu važna pitanja, sisteme koje su dovele do toga da njihova deca budu loša na PISA testiranja, mi se bavimo isključivo nevažnim stvarima, sitnicama koje ne donose ništa, osim uzaludnog posla za decu i nastavnike, pa prividno nešto mnogo važno radimo, a suštinski mlatimo praznu slamu.
Završni ispit na kraju osmog razreda treba da nam pokaže koliko su deca naučila u osnovnoj školi i sa kakvim predznanjima kreću u srednju. Ovde se nećemo baviti pitanjima sadržine tih testova, pošto nam se čini da oni i nisu toliko strašni koliko je sve drugo oko njih. I dalje važi pravilo da neko ko zna predmet koji polaže (namerno kažemo zna, a ne ima peticu), sasvim opušteno ima 80 posto tačnih odgovora na njima, dok za ostalih 20 može da bude presudan afinitet učenika, trema, nerazumljivost postavljenog pitanja i sl. Ako tako pogledamo, testovi su dobri, ili bar dovoljno dobri.
Što se odnosa bodova koje učenik nosi iz osnovne škole i sa testa tiče, on je podležan diskusiji, ali, opet, nekima je ovaj trenutni odnos u redu, drugi bi više voleli da testovi nose više ili manje bodova. Ovo je pitanje koje nije lako rešiti, pošto nisu sve škole iste, kriterijumi za ocenjivanje su vrlo različiti, a različiti su i uslovi pod kojima svršeni osmaci polažu završni ispit (tj. negde ima dogovaranja i prepisivanja koliko hoćete, a negde su uslovi i kontrola potpuno drugačiji, pa je prepisivanje svedeno na minimum). Dakle, ni ovo nije pitanje gde možemo da kažemo da država i ministarstvo može da reši situaciju čarobnim štapićem, već je potrebno raditi na kolektivnoj svesti svih učesnika u procesu završnog ispita, a to je prilično dug, možda i uzaludan proces. Dakle, bavićemo se samo onim pitanjima na koja je moguće odgovoriti odmah.
- Zašto ceo proces mora biti ovoliko stresan po učenike i nastavnike? Prvo, svima je jasno (osim možda učenicima) da će svi upisati ono što žele, jer je mesta u školama sve više, a učenika sve manje. Zar nije jednostavnije bolje informisati buduće srednjoškolce o mogućnostima da bolje izaberu srednju školu, jer su loše informisani? Opet su npr. u trendu medicinske škole, što zbog situacije sa koronom, što zbog odlaska u inostranstvo, pa je izgledalo kao da medicinski radnici lako nalaze posao, te će ih biti za desetak godina opet u velikom broju za izvoz u npr. Nemačku.
- Može li biti komplikovanije? Kome je, zaboga, pala na pamet ideja da se svi testovi skeniraju i ovako pregledaju? Da nastavnici treba da se loguju 16 miliona puta na nešto što je zaštićeno nečim, kao da pregledamo poverljiva dokumenta tajne službe? U životu nisam čula da je neko otišao da dežura, pregleda ili ima bilo kakve veze sa završnim ispitom, a da ne radi u školi, da je nastavnik ili stručni radnik. Želite da unapredite proceduru koja je bila savršena, jer što da ne, šta drugo pa nastavnici rade, dajte da im natovarimo još pet, šest nečega (obuka, testova, anketa) za završni.
- Ne mora sve biti za ocenu, niti je imperativ da sve bude takmičenje. Sigurno znate kako su neke države unapredile svoje obrazovanje, ukinule su ocene i vratile deci osmeh na lice i volju da idu u školu. I ta deca sada više znaju i više uče. Muka mi je od urgencija za ocene na kraju školske godine. Opustite se. Ja sam prosvetni radnik i moj sin je bio dobar u srednjoj, popravni polagao iz nekih predmeta dve godine. Promašio je školu, ništa ga tamo nije zanimalo i meni je sve to bilo u redu. Sam pao, sam ustao. Evo, sada je najbolji redovan student na državnom fakultetu. Da, nekada to nije bilo moguće, danas jeste jer je sve manje dece, a sve više mesta. I vrednija je zarađena dvojka nego poklonjena petica. U životu više znači, jer ih uči da sve mora da se zaradi i da će retko od nekoga dobiti poklon. Dakle, dete će se upisati u željenu školu i bez svih petica i bez maksimuma na završnom. I da se ne upiše, nije smak sveta, to je samo srednja škola i može se i promeniti, ali i završiti, pa nastaviti drugim putem.
Ovo su samo tri teme za razmišljanje. Nisu kriva deca niti roditelji, jer ta deca su i naša deca, a ti roditelji naši prijatelji. Njima treba neko da objasni, da ih posavetuje. Sutra će doći i po vas, a neće imati ko da se pobuni.