Kada mi dosadi gradska buka, volim da se sklonim negde u prirodu. Obično, ili odem u selo ili, kao što sam juče uradila, odem da istražujem nove prirodne lepote.
Volim prirodu. Najviše volim da odem na neku livadu i uživam u zvucima insekata, vetra i trave koja se njiše. Na taj način se relaksiram, napunim baterije i osećam se srećnije.
U mom mestu Osečini postoji grafit: „Osečina, predeli koji leče“. Ovaj slogan je sto posto tačan. U Osečini stvarno ima mnogo lepih mesta na kojima može da se odmori i uživa.
Svoj prošli rođendan provela sam na jednoj livadi sa svojim prijateljima. Napravili smo piknik i super se proveli. Juče sam se setila te livade i rešila da je posetim ponovo. Sa livade se vidi cela Osečina.
Kada sam obišla livadu, rešila sam dalje da nastavim sa obilaženjem tog područja jer nikada nisam išla dalje od te livade.
Dalji deo nije bio toliko naseljen. Bilo je dosta kuća koje su bile napuštene. Bilo mi je baš žao što u tim kućama niko ne živi, a predeo je mnogo lep i priroda očuvana.
Prirodu treba da čuvamo jer se uvek vraćamo njoj. To nam je znak da ne možemo bez prirode.
Ljudi ne mogu mnogo da izdrže u gradovima. Razlog tome je što ljudi potiču iz prirode i ona je njihovo stanište kao i drugim živim bićima. Koliko god se mi trudili da budemo napredni, da ne zavisimo od prirode, ona će nam uvek biti potrebna.
Čuvajmo prirodu, ne zagađujmo je, ne uništavajmo je. Ako mi ne živimo u njoj neko drugi živi. Nekome je dom.
Od prirode dobijamo hranu, vodu, vazduh koji udišemo. Život. Prema tome, razmislimo malo o svom ophođenju prema njoj.
Piše Katarina Pantelić