U ovom svetu, punom monotonije, vrlo je važno pronaći nešto što nas pokreće… Nešto što nas tera da nastavimo dalje i gledamo ispred sebe.
Bitno je da imamo nešto oko čega smo uzbuđeni ujutru. Nešto zbog čega jedva čekamo da ustanemo i da krenemo sa našim danom. Iako nam se u 21. veku nude mnogobrojne i razne prilike, moram da priznam da se ponekad čini preteško da iste te prilike uočimo, a kamoli ,,ugrabimo”. Potrebna je dobra volja i motivacija. Šanse su svuda oko nas, samo treba malo bolje da pogledamo i skupimo hrabrosti da preuzmemo određene rizike.
Zbog svega ovog pomenutog, bitno je da shvatimo pojam ,,zona komfora” . Izlaženje iz pomenute zone je nešto što moramo da radimo konstanto tj. tokom celog svog života, kako bi kontinuirano rasli i otvarali svoj um. Time za svoje mentalno zdravlje činimo veliku i bitnu stvar. Iz gledišta jedne 17-ogodišnjakinje, vrlo je teško i izazovno uraditi pomenuto. Međutim, ono što se dešava je stvaranje nove zone komfora. Recimo, kada izađemo iz jedne zone komfora, mi momentalno ulazimo u drugu u kojoj ostajemo određeno vreme, tj. dok ona ne postane previše monotona za nas. I tako u krug. Iako tako zvuči, izlazak iz komfortne zone niie toliko jednostavan. Njegova vrednost se ogleda u svemu korisnom što on čini za nas. Ogleda se u promeni načina našeg razmišljanja. Ogleda se u skupljenoj hrabrosti kao i u određenoj količini hrabrosti koja nam je potrebna da prihvatimo činjenicu da nešto u našem svakodnevnom životu mora da se menja. Cilj izlaska iz sopstvene zone komfora jeste briga o svom mentalnom zdravlju.
To je zapravo, po mom mišljenju, prvi korak ka očuvanju svog uma. Znam da će mnogi od vas reći da nam je za ovo potrebna velika količina motivacije, međutim, smatram da niste u pravu. Motivacija ima samo mali udeo u svemu ovome. Ono što nam je neophodno je disciplina. Motivacija ima važnu ulogu u početku, kada tek počinjemo sa nečim. A kada radimo nešto neko određeno vreme, to prelazi u naviku i mi to nastavljamo da radimo bez obzira na to da li smo mi motivisani ili ne. Tada nastupa disciplina… ona je razlog što mi to nešto i dalje radimo (i sa i bez motivacije).
Kroz ceo ovaj proces rada na sebi, mi postepeno učimo šta je to što nas pokreće. Ne postoji jedan odgovor na to pitanje. Veliki problem mladih je to što su ograničeni. Misle da je život stvoren za jedan posao, jedan hobi itd… Međutim, mi kao ljudi možemo i stvoreni smo za mnogo mnogo više. Ne želim da budem stavljena u kalup ljudskih mogućnosti, a ne bi trebalo ni ti. Pred nama je velika istorijska prilika koju moramo da iskoristimo, a pre toga stvorimo.
piše Natalija Jovanović