Iako nisam neki pasionirani čitalac knjiga, veoma poštujem književnost kao umetnost. Svakako više volim film, jer je on u suštini medijum koji u potpunosti prenosi celokupnu energiju, pruža audio-vizuelno iskustvo i na neki način na film gledam kao na nadogradnju književnosti. Zbog toga i ne čitam puno knjiga, nemam naviku, a i shvatio sam da sam vizuelni tip osobe, tako da mi više prija da odgledam kvalitetan film ili pak seriju. Međutim, kada se desi situacija da zapravo nešto i pročitam, bila to pripovetka, poezija ili barem odlomak iz neke knjige, shvatim šta je zapravo ono što film nikada neće imati. Taj osećaj u kojem sam u situaciji da sam stvaram svet na osnovu nečega što pročitam, razvijajući pejzaže, likove i događaje na osnovu nekog iskustva koji nosim u sebi. Osećaj otuđenja u imaginarni svet misaonog toka prouzrokovanog usklađeno poređanim rečima na listu papira stvara iluziju koja je jedinstvena samo meni, jer sam ja taj koji stvara nikada do sada otkrivenu sliku nečega tako apstraktnog, a tako opipljivog. Ta slika je unikatna i jedino je ja mogu videti i osetiti na svim porama tela koji daje oblik mom duhu.
Na ovakvo razmišljanje podstakla me je radionica američke književnosti u kojoj sam učestvovao. Čitali smo odlomke iz romana Marka Tvena, o doživljajima Toma Sojera i Haklberija Fina, svima vrlo dobro poznatim. I sada, čitajući ove romane iz malo zrelije perspektive, onaj osećaj koji sam maločas opisivao totalno se promenio. Kada smo radili Toma Sojera u osnovnoj školi kao lektiru, nisam ni slutio koliko duboko značenje jedna knjiga za decu može imati. Vođen iskustvom koje sam do sada za života stekao, mada sam tek zakoračio u život, mogao sam u mnogome da se poistovetim sa glavnim junakom. Njegova želja za slobodom, za ispoljavanjem sopstvenog mišljenja, problem institucionalizacije školovanja, nametanje religijskih običaja o kojima on kao dečak ne može dovoljno znati – mogao sam da se poistovetim sa njim. Čovek je biće koje se uči na osnovu čulnih nadražaja, tako se upoznaje sa zakonitostima prirode koji nisu silom nametnuti već postoje da bi se održala ravnoteža i sklad funkcionisanja planete. Odrasli ljudi, gonjeni sebičnim razlozima, stvaraju pravila koja nemaju nikakvog realnog smisla i čija je jedina svrha da oni profitiraju u bilo kom pogledu. I dalje me prati slika dečaka iz parka koji se igra, dok naspram njega stoji pas prednjih nogu položenih na kamenici. U jednom trenutku, dečak se okreće i ispred sebe vidi ovu sliku, kada instinktivno reaguje i oponaša tu životinju, naslonivši i on ruke na taj isti kamen, pogleda uprtog u psa. Njegov nevin pogleda i naivna i iskrena želja da prozre namere najobičnijeg psa lutalice, ne gledajući na njega sa visine, za mene je to zaista način na koji treba učiti. Treba biti slobodan, radoznao, znatiželjan odgovora do kojih možeš sam doći, samo treba poslušati šta ti čula govore. Jer priroda, koliko god tajnovito izgledala, ukoliko joj se prepustiš, otkriće ti sve.
Na radionici smo se, takođe, dotakli i teme kritičkog čitanja i mislim da je vrlo važno da se o tome govori i da se ka tome teži. Ako čitaš knjigu samo da bi ubio vreme, koja je onda poenta. Ukoliko sebi ne postaviš gomilu pitanja o onome što si pročitao, ako ne stvoriš svoje mišljenje o datoj temi ili događaju, da li sebe možeš nazvati potpuno svesnim živim bićem? Zaista mi je prijalo biti deo ovakve priče, radujem se ponovnom okupljanju sledeće nedelje, uz neku novu knjigu i neku još zanimljiviju temu, koja će me naterati na razmišljanje i stvaranje svog univerzuma.
piše Đorđe Petrović