Kič je delo bez pravih umetničkih vrednosti, dopadljivo, sentimetalno, zanatski doterano tako da udovolji ukusu najšire potrošačke publike. Šund se vezuje za pisano stvaralaštvo bez književne vrednosti, u bukvalnom prevodu šund znači otpadak ili bezvredno delo.
Kič se pojavio još u 19. veku. On se vezuje za nerazvijen ukus i za nešto što nema vrednost, već je jedini cilj da se proda. Sličan je umetnosti, međutim, razlika je u tome što je kič u stvari loša verzija nekog umetničkog originalnog dela koje ima neku težinu. Takođe kič može imati i neke pozitivne strane, na primer ako neko pročita neku šund literaturu, može se zainteresovati da pročita neku ozbiljniju knjigu na tu temu, ili da na primer pročita knjigu po kojoj je sniman neki film.
S obzirom na to da se kič stvara zato što je materijalno isplativ, sve dok ima onih koji kupuju kič, njega će biti. On stvara neki osećaj uživanja, a nije potrebno ništa osim novca da bi se dobio. Sve ga više ima i sve više potiskuje prave umetničke vrednosti. Ubrzo on će se poistovećivati sa pravom umetnošću.
Bez obzira na prvu pojavu kiča, on se i dalje eksploatiše i živi. On predstavlja nedostatak balansa i osvešćenosti i smatram da je to veliki problem današnjice, jer se ljudi više ne obaziru na prave životne vrednosti. Kič i šund su najjače oružje za manipulaciju mladih, jer se mladima usađuje seme lošeg, a plod toga je njihova nekultura i nedostatak kritičkog mišljenja. Dokle god ljudi budu okruženi kičom i šundom trajaće i duhovna siromašnost.
piše Iva Damnjanović