Da bi uspeo da shvatiš zbog čega je neko takav kakav jeste, nije dovoljno da ga samo pogledaš i doneseš zaključak. Vrlo je opsceno govoriti o bilo kome ili bilo čemu bez znanja o putu koji je taj neko morao da prođe. Moraš saznati od čega je ta osoba satkana, koja je njena priča i iz kojih razloga je priča baš takva. Razumem da je čovek biće u čijoj je prirodi da donosi zaključke na osnovu onoga što mu čula govore, ali preterivati u predrasudama je jednostavno vrlo nezreo i neodgovoran čin. Svi imamo neke demone u sebi koji nas određuju i sa kojima se ne možemo izboriti, ali ne treba ih kriti od očiju sveta, treba se suočiti sa njima i podeliti ih sa drugima, na neki način istovariti taj teret sa svojih pleća.
Tekst počinjem ovako jer je to ono u šta zaista verujem, međutim, nikada ne smognem snage da postupim u skladu sa svojim uverenjima, barem što se ovoga tiče. Takođe je u Aleksincu održana „Živa biblioteka“ pre par dana, pa mi je utisak o ovoj temi dodatno pojačan.
„Živa biblioteka“ funkcioniše na principu „žive knjige“ – osoba koja je pretrpela neki vid nasilja, ugnjetavanja, poniženja ili bilo koji drugi vid diskriminacije posetiocima „čita knjigu“, tj. sa nama deli svoju životnu priču. Mislim da je ovaj koncept veoma dobar i da može koristiti obema stranama. Onaj ko priča priču ima priliku da podeli sa drugima svoje probleme i reši se njih na neki način, shvati da je sve to prošlo i da se treba okrenuti lepšim stranama života, zaboraviti na ono što je bilo. Oni koji slušaju bivaju ohrabreni da i oni postupe isto, podele svoje emocije jer uvek postoji neko ko će ih saslušati i dati im savet. Takođe, shvatiš da, iako osećaš da je tebi najgore i da nemaš izlaza, bilo je ljudi koji su bili u sličnoj ili lošijoj situaciji, pa su opet uspeli da nađu rešenje i prebrode krizu koja ih je snašla.
Slušati jednu takvu životnu priču je u isto vreme i zastrašujuće i ohrabrujuće. Zastrašujuće je jer celog života stvaram sliku o tome kako je svet divan i čaroban, pun lepota koje tek treba iskusiti, zaista sam se radovao tome. Ali onda shvatim da, kad zagrebem po površini, ispod svog tog raskoša i lepote čuče ljudi koji na svojim napaćenim, izmučenim leđima nose sve ono što se na prvi pogled čini prelepim. Marginalizovane grupe ljudi koje su prve na udaru raznih, nazovi ljudi, odgojenih nekim pogrešnim verovanjima, kao štit prikupljaju sve poteškoće života i odbijaju ga što dalje od nas. Ovakva realnost me je jako brzo pregazila kao brzi voz, ali kada sam malo detaljnije porazmislio o tome, shvatio sam da je to esencija života, prolaziti kroz takve teške trenutke.
U romanu „Vreme smrti“ Ivan Katić objašnjava da je neophodno da čovečanstvo često iskusi ratno stanje ne bi li ljudi shvatili šta su osnovne potrebe i za čime zapravo treba žuditi. Ja ne bih išao toliko daleko, ali sam na osnovu toga stvorio neko svoje razmišljanje. Da bi čovek shvatio koja je svrha života, da život nije bezvredan jer ćemo svi jednoga dana umreti, da smisao postojanja nije besmislena, mora u životu pretrpeti mnogo bola. Mora se prepustiti svim nedaćama, koliko god zastrašujuće one delovale, i mora naći način da ih se reši, da se otarasi patnje i tog frustrirajućeg osećaja. Jer kada sve to prođe, kada znaš da si se dovoljno potrudio da taj pakao nestane, nastavak tvoje jedinstvene priče biće mnogo lepši i slađi, zato što znaš koliko je teško bilo. Osećaj olakšanja, taj teret koji spadne sa tvojih pleća u tim trenucima je neopisiv. Kada bi sve bilo jednostavno, ne bi bilo zanimljivo, bilo bi vrlo jednolično i dosadno. Za mene je to svrha bivstvovanja. Iz tog razloga je „Živa biblioteka“ neophodna, da bi svi shvatili da postoji razlog zbog koga se nešto dešava, da je teško savladati probleme, ali ne i nemoguće i da ono što te muči moraš podeliti sa ostalima, biće ti mnogo lakše.
piše Đorđe Petrović
foto Alpress