Književnost je od nastanka pisma služila da se iskustva različitih ljudi, koji su obdareni za pripovedanje, prenesu na ostatak populacije. Da bi se to odvilo na pravi način, potrebno je dozvoliti svima da se isprobaju u ovakvoj vrsti umetnosti, jer što je više zabeleženih znanja, prosperitet kulture i ljudi biće u rastu. Međutim, kao što je već i poznato, nisu svi imali tu privilegiju, pa su mnogi i ostali bez prostora da se iskažu, a i mi smo ostali bez bogatog kulturnog nasleđa. Žene su tu prve na udaru – do pre manje od jednog veka bilo je nezamislivo da se žena bavi bilo kojom vrstom umetnosti – mada su one pronalazile način da se predstave muškim pseudonimima u književnosti.
U Srbiji je sve što se u najveće dešavalo na zapadu i u ostalim razvijenim državama dolazilo mnogo kasnije, tako da smo uvek barem 20 godina kaskali za svima. Pravci umetnosti su se kasnije razvijali, politička društvena uređenja bila na snazi kada su već zastarela i prevaziđena, a industrija zbog različitih promena nikako nije mogla da se razvije.
Zašto ovo govorim? Pod inicijativom holandske ambasade u Srbiji da se povećava svest o značajnim ženama u našoj istoriji, u Aleksincu je obeleženo 160 godina od rođenje jedne od žena koja me je najviše nadahnula.
U pitanju je Jelena J. Dimitrijević. Rođena je u Kruševcu, ali je njoj Aleksinac imao posebno mesto u srcu i duši. Sada se verovatno pitate: a ko je ona? Da budem iskren, ni ja nisam čuo o njoj ranije, ali kada sam pročitao njenu biografiju i poslušao šta su stručnjaci o njoj imali da kažu na svečanoj akademiji bio sam oduševljen.
Naime, ona je napisala prvo prozno delo na srpskom jeziku čiji je autor žena. U pitanju je putopis Pisma iz Niša: o haremima, u kojem ona pokušava da prenese muslimansku kulturu hrišćanima. U razgovoru sa muslimankama, saznala je puno toga o njima, shvatila je da razlike koje postoje u veri ne umanjuju činjenicu da su i one ljudi. Ovom knjigom ona je uspela da probije kalupe i nama ostavi ogromno znanje o kulturi jednog različitog naroda. Njena hrabrost da se upusti u ovakvu avanturu u trenutku kada su žene bile u najgorem položaju u istoriji, skroz ugnjetene i zapostavljene, osuđivane za sve – nju to nije doticalo i krenula je putem koji je vodio do sreće i zadovoljstva.
Osim toga, volela je da putuje, stalno bude u pokretu i upoznaje svaki mogući kutak predivne planete iz prvog lica. Zadivljena kulturnom raznovrsnošću, time da ista vrsta na različitim podnebljima živi na potpuno različite načine ali da svakog čoveka krase veoma slične osobine bila je njena fasciniracija. Njen moto bio je čitati i putovati. Volela je život, volela je ljude, bila je ispred svog vremena i nije se libila da to pokaže, čak i kada su svi bili protiv nje.
Iskreno, i dalje sam skoro bez teksta zbog oduševljenja i divljenja koje imam prema ovoj ženi. Inspiracija koju svako može i treba da izvuče iz njene priče i opusa su ogromni, iako približniji ženama, mogu poslužiti svakome. A što se žena tiče, koliko god da je njima danas teško, treba da se sete da je Jeleni Dimitrijević bilo mnogo teže, ali nije odustala – uvek postoji način da se dođe do cilja. Žao mi je što se ovakvi ljudi tako lako zaboravljaju.
piše Đorđe Petrović