Proleće, još uvek se sećam…
Sreda, negde oko ponoći.
Slučajnost…ili ipak ne.
Preko puta mene na ulici,
srela sam te te noći.
Bilo je nešto drugačije
nego inače.
Tvoj pogled… više nije bio isti,
kao da ti je bilo žao zbog svega,
ali opet bi učinio isto…
Stajali smo tako..
Samo ti, ja, i tišina…
Ta prokleta tišina…
Tišina koja nas je ubila
Činilo se kao da si nešto hteo reći,
ali dugo si ćutao…
Odjednom, ulično svetlo se ugasilo.
Ponovo ta slučajnost…
Noć bez meseca, zvezda,
svaki prozor bio je mračan…
Baš tada, čudno zar ne?
Imala sam neki čudan osećaj dok sam čekala da se ponovo upali.
Kao da sam ponovo osetila
leptiriće sto ću te opet
ugledati, kao pre…
Ništa se nije promenilo.
Stajala sam tako, svega dva minuta,
i evo ga…
Svetlo se upalilo…
Toliko toga sam htela da ti kažem,
da te pitam, sve bih ti tada rekla…
Ali tebe nije bilo…
Opet bez reči i u tišini…
Nema te.
Valjda si mislio da će
tako manje boleti…
Čak te nisam ni krivila zbog toga,
opet sam smislila neko glupo opravdanje zbog čega si to uradio.
A opravdanja nije bilo.
Osetila sam kapi niz moje lice,
poželela sam tada da je bila kiša…
A zaklela sam da neću pustiti više
niti jednu zbog tebe…
Čekala sam te dugo.
Želela sam da te opet vidim,
želela sam da ti pritrčim u zagrljaj… Stvarno sam želela.
Možda bi još više bolelo,
ali želela sam…
Gledala sam u to mesto,
mislila da ćeš se ipak vratiti,
ali nije te bilo…
,,Ne plači, znala si da će nestati,
znala si da se neće ništa promeniti, nije se trebalo opet ponadati…
ne plači.” – ponavljala sam sebi.
Opet sam glumila jaku devojku,
ali nisam mogla da sakrijem razočarenje.
Bila sam ljuta, besna…
više na sebe nego na tebe,
osetila sam opet tu usamljenost…
,,Da sam samo skrenula u jednu
ulicu pre ove…”- pomislila sam.
Ali evo opet isto,
opet si se uplašio i
opet nestao.
Otišao si..
bez i jednog zbogom.
A ja…
ja sam ostala…
i slušala tu prokletu tišinu.
Sara Radivojević
Photo by Kristina Flour on Unsplash