Svaka varošica, manji grad ima po neku osobu ili više njih, koju svi imaju utisak da poznaju i javljaju se kao nekom svom. Te osobe nisu direktori, lokalni političari, to su su naizgled sasvim obični građani. Ono što ih odvaja i čini bliskim i dragim je njihov osmeh i velika duša.
Moj Paraćin ima privilegiju da u njemu živi čovek koji se zove Jakupi Mumin, poznatiji kao Šabac, ulični prodavac kokica. Tu se nađe i koja kesica semenki, kikirikija i pečenog kestena u sezoni.
Ovaj čovek godinama stoji pored svog kioska i svedok je nesigurnih dečijih koraka, prvih ljubavi i sramežljivih pogleda. Zna on da se njegove kokice najslađe jedu u dvoje i često zna da ih pokloni.
Generacije su odrastale pored njega, a kasnije i svoju decu vodile da jedu Šabanove kokice.
“Ovim poslom počeo sam da se bavim 1962. godine. Živeli smo u Beogradu, a kada smo se doselili ovde, moj otac je ovo otvorio. Rodom sam Goranac. Živeo sam na samoj albanskoj granici, svega 3 kilometra je udaljeno moje rodno mesto.” – kaže Šaban o svom početku
Rado se seti perioda kada je trenirao fudbal, posebno mu je draga slika nakon pobede Jedinstva protiv Šumadije na Kupu 1962. godine.
“Trenirao sam za Jedinstvo sa 17 godina. Trener mi je bio Brana Dragutinović. Nisam znao da ovu sliku drže tamo u klubu, dok mi je nisu doneli iz uprave Jedinstva.” – ponosan je Šaban.
Tu sliku on drži pored sebe, i seća se lepih dana.
Za Paraćince kaže da su predobri ljudi i da retko gde ima ovakvih ljudi, jer on je kao sezonac radio po mnogim mestima u Hrvatskoj do početka rata. Srećan je što ga osmehom pozdravljaju i žao mu je što neće imati kome da prenese tradiciju, jer njegovi sinovi žive u Švedskoj.
piše Nevena Miletić