Noćas mi malo više nedostaješ nego prethodnih noći,
I kao u bunilu, tešim se da, ako prespavam do iza ponoći
Lakše podnosim hladne vetrove
Nagomilane snegove
I sablasne bele haljine koje mi iz snova ne izlaze
Svesna da odbijam sve buduće trenutke koji prilaze
Zbog belih haljina se u gluvo doba budim.
I, u strahu da ne poludim
Obrćem sve detalje jedne noći
Kada su se iza ponoćiPo prozirnim materijalima skupljale mrlje
Crvene i crne
Opsene nekih lepših dana
Da ostanem budna i prisebna
Treba mi neka pesma
Zbog koje ne bih bila rasplakana
Što ne postoji.
– haljina bela
i zlatne cipele
/princeza kojoj stopala svakim novim korakom ka napred krvare/
piše Sara Marinković
Photo by Alfons Morales on Unsplash