Pesma prošlosti u sebi

Noćas mi malo više nedostaješ nego prethodnih noći,

I kao u bunilu, tešim se da, ako prespavam do iza ponoći

Lakše podnosim hladne vetrove

Nagomilane snegove

I sablasne bele haljine koje mi iz snova ne izlaze

Svesna da odbijam sve buduće trenutke koji  prilaze


Zbog belih haljina se u gluvo doba budim.

I, u strahu da ne poludim

Obrćem sve detalje jedne noći

Kada su se iza ponoćiPo prozirnim materijalima skupljale mrlje

Crvene i crne

Opsene nekih lepših dana

Da ostanem budna i prisebna

Treba mi neka pesma

Zbog koje ne bih bila rasplakana


Što ne postoji.


– haljina bela

i zlatne cipele

/princeza kojoj stopala svakim novim korakom ka napred krvare/

piše Sara Marinković

Photo by Alfons Morales on Unsplash