Život je jedna neprividiva igra koja te može odvući na neočekivna mesta. Ipak, kuda god da odemo zavičaj je mesto od koga ne možemo pobeći jer ga uvek nosimo sa sobom. Rade Drainac je to dobro znao i poštovao svoj rodni prag.
Rođen je u siromašnoj porodici, nadomak reke Toplice. U maloj trošnoj kući proveo je svoje bezbrižne detinje dane. Još kao dečak bio je veoma nestašan i radoznao, spreman da istraži i upozna sve nijanse ovog sveta. Voleo je da putuje, ali bi ga svi putevi vratili ognjištu, hladu breza i onom pračetu neba nad Toplicom.
Njegova orunala stara kuća, iako nije bila velika, u njoj je ipak bilo dovoljno mesta za sigurnost i toplinu koja ga je čekala u majčinom zagrljaju. Enterijer kuće odaje utisak trenutka zaleđenog u vremenu. Trenutka koji pripada nekom drugom dobu. U njemu kao da je ponovo oživeo duh Rada Drainca. Staro bakarno posuđe i hoklice oko trpeze svedoče o tom vremenu. One ispredaju priče iz života pesnika koje prosio samo za mrvicu ljubavi i koru hleba. Na skromnoj postelji ostali su pregršt mladalačkih snova i neostvarenih želja. Bio je to tihi kutak koji je pod svetlošću petrolejske lampe u Draincu budio uspavanog pesnika. Tamo su sve one neizgovorene reči i rane koje su ga pekle uspele da stanu u nekoliko stihova. U tim momentima, konačno bi mogao da pusti umornu dušu da se isplače na parčetu hartije.
Sada se ispred pesnikovog doma nalazi spomenik posvećen Radu Draincu, kao podsetnik na jednog velikog romansijera, pripovedača i pesnika.
Rade Drainac bio je buntovnik i borio se da svet pokaže iz drugog ugla, očima jednog usamljenog pesnika. On za života nije bio shvatan, niti je primio ruke podrške kada mu je to bilo najpotrebnije.
Drainac je u mnogim svojim pesmama opisivao kako je u njegovom hajdučkom liku još uvek zarobljeno jedno dete koje samo vapi za ljubavlju. Bio je to razlog zbog kog je utehu našao u kafanskom životu. Pićem bi oterao misli koje su ga stalno progonile i umesto toga pustio osećanjima da ga preplave. Dete u njemu konačno bi bilo slobodno.
Rade Drainac pokazao je budućim naraštajima koliko je ljubav prema domovini snažna i koliko je važno gajiti je.
Ako prolazite Toplicom, zastanite u Trbunju, ugledaćete jednu malu trošnu kuću. Pogledajte malo bolje i videćete kako njeni zidovi čuvaju duh jedne nemirne duše koja je putem pesma pronašla način da i dalje ostane u svome zavičaju.
piše Jovana Konatarević