Rijaliti program je napravljen kao uvid u realne živote drugih ljudi kao jedan vid zabavnog TV programa. U Srbiji, rijaliti se pojavio još pre skoro 20 godina i po meni, još uvek jedina prava definicija koja odgovara vidu ove zabave kod nas je ona koju je formulisala Gordana Đerić kada je rekla da rijaliti predstavlja (citiram): „najjeftiniji ovovremeni opijum za narod, okupaciju banalnošću i prostaklukom, kolektivnu hipnozu, voajerizam kao nacionalnu disciplinu, takmičenje u psovanju i vređanju, pokazatelj opšte besposlenosti, ispraznog trošenja vremena, bežanja od realnosti ili čist eskapizam…“.
Ostavljam Vas da se par trenutaka smirite nakon ove izuzetno realne definicije.
Kao što vidite, postoji mnogo spornih tačaka oko kojih bismo mogli da diskutujemo kada je reč o rijaliti programima u Srbiji, međutim, sada se fokusiram isključivo na činjenicu da se rijaliti programi, onakvi čija je definicija izložena, prikazuju u najgledanijim dnevnim terminima na televizijama sa nacionalnom frekvencijom (ne želimo ni jednog operatera da prozivamo, zato ni jedan program neće biti naveden), što apsolutno znači da su dostupni svim uzrastima, a naročito mladima i deci.
„To je samo emisija, kakve veze ima?!“
Krenimo redom…
- Mozak mladih ljudi ne razvija se potpuno sve do 25. godine života, što znači da do tog trenutka mlada osoba još uvek formira sebe kao ličnost, usvaja znanja o svetu oko sebe i svojoj kulturi, prilagođava se kako bi se uklopila u društvo i još uvek uči kako da formira stabilne odnose (prijateljske, emotivne, poslovne..), uči kako da bude sastavni deo društva. Kroz rijaliti program plasiraju se pogrešne vrednosti poput alkoholisanja, narkomanije, nasilja, emocionalnog i fizičkog, vrlo često se seksualne uvrede prema suprotnom polu normalizuju i pretvaraju u kvalitetan humor… E sada, kada se jednom te tzv. vrednosti čoveku (vrlo često i detetu) predstave kao normalan i neizostavan segment društva, postavlja se pitanje, da li on može da ih izbaci i izoluje iz svog života? Naravno da ne, one za njega predstavljaju normalnost, nema ničeg banalnog u njima. Zato je normalno da pijani ili drogirani silujemo devojku nakon toga je prebijemo do smrti; zato je normalno reći svakakve uvrede profesoru, samo zato jer vam je dao manju ocenu (a onda možemo i njega da prebijemo, jer, što da ne?!)…
Ne, ništa od toga nije normalno…agresija, alkoholisanje, narkomanija, nepoštovanje… to nisu samo bolesti pojedinca, to su bolesti rijaliti društva sa pogrešnim uzorima kao glavnim izazivačima.
- Kao što je već mnogo puta napomenuto, u rijalitima se konstantno provlače teme alkoholizma, narkomanije, seksualnih odnosa, ali i emotivnih odnosa sa partnerom uopšte… teme koje većina roditelja vidi kao tabu teme, zbog čega uredno izbegava razgovore sa decom. Deca, nedovoljno edukovana o tim temama, uzimaju te rijaliti programe kao glavno sredstvo informisanja i time dovode sebe i druge oko sebe u opasnost.
- Prošle godine se za učešće u jednom rijaliti programu prijavilo 75 000 kandidata, dok je u školu upisano 63 000 učenika.
Mislim da je jasno koliku opasnost sa sobom nosi ovaj vid „zabavnog“ programa i koliko je nezdravo za mlade umove da ga prate i klanjaju mu se. Iako smo svesni da se ovaj vid zabave ne može nikako ukinuti i ugasiti jer producentima i medijskim kućama donosi enormnu sumu novca, potrebno je uvesti ogromne restrikcije kada je ovakva tema u pitanju. Prvo i osnovno, potrebno je izboriti se da se ovakav sadržaj ne plasira u dnevnim terminima, jer je apsolutno n e p r i m e r e n! Druga stvar koju operateri mogu da urade jeste da za vreme emitovanja ovog programa uvedu roditeljsko zaključavanje kanala.
Mi, kao nova generacija mladih, treba da kažemo ne rijalitima ovakvog tipa, a ne da kao hipnotisani ceo dan pratimo dešavanja u njemu. Ne smemo da dozvolimo da naši životi postanu jedan jeftin rijaliti show.
Photo by Ben Griffiths on Unsplash
piše Anđa Stanojković