Ljiljana Pavlović Ćirić profesorka je srpskog jezika koja je napisala knjigu „Bajka o Prijezdi i Jelici“. Knjiga je nastala pre nekoliko godina kada je Ljiljana počela da radi u Osnovnoj školi „Vojvoda Prijezda“ u Stalaću.
Drama napisana u stihu nastala je kao želja da se OŠ „Vojvoda Prijezda“ kao škola iz okruženja pridruži Festivalu školskog teatra grada Kruševca, tada je odabrana tema koja slavi ime škole. Delo sadrži fantastične elemente i prilično se oslanja na epsku pesmu „Smrt vojvode Prijezde“.
Ljiljana je, kako kaže, još od malena volela da čita. Najpre su to bile bajke, i do današnjih dana u njoj je ostalo nešto svetlucavo kad pomisli na njih. Prve pesničke korake načinila je u drugom razredu osnovne škole, odmah potom usledile su i nagrade na Nevenovom festivalu dece – pesnika i mnoge druge.
Za Ljiljanu koja voli knjigu na jedan poseban način, najteže je pitanje koje joj je od sveg blaga knjižnog najomiljenije, ali izdvojila je neke ruske i srpske klasike kao što su Dostojevski, Tolstoj, Nabokov, Bulgakov, Andrić, Selimović, a od pesnika Miljković, Nastasijević, Popa, Pavlović i dr.
„Knjiga Bajka o Prijezdi i Jelici nastala je sasvim spontano, sa mojim prelaskom iz srednje u osnovnu školu. Svoju karijeru započela sam sa srednjim školama, najpre. Nekoliko godina kasnije, zaposlila sam se u Osnovnoj školi „Vojvoda Prijezda“ u Stalaću. Tu sam upoznala predivne đake i svaka uloga iz te drame posvećena je nekome od njih. Tako smo i osvojili nagrade na FEŠT-u u Kruševcu: za tekst, scenografiju i očuvanje narodne tradicije: nije bilo teško s obzirom da smo spojili uloge i talenat onih đaka za koje su krojene. Reakcije na ovu dramu su izuzetne: imali smo pet uspešnih promocija u okruženju i učešće u njima uzimali su moji učenici. Reakcija publike je bila sjajna: toplo, srdačno i lepršavo bilo je svako veče. To nas je i dovelo do sjajnog saznanja da je ostalo svega pet komada od prvog tiraža ove knjige i verujem da ćemo uskoro štampati i drugo izdanje“ – kaže Ljiljana.
Na pitanje da li više voli da predaje učenicima ili da piše knjige, Ljiljana kaže da su te dve stvari neodvojive, da se prožimaju i formiraju je kao stvaraoca i nastavnika.
„Dopunjuju se kroz mene. Jedan bez drugog teško da bi dali takve rezultate“- dodaje pesnikinja.
Za kraj, Ljiljana je kroz stih Mike Antića poslala poruku mladima:
„Ono što bih poručila za kraj ovoga inspirativnog razgovora jeste da snovi moraju da rastu uporedo sa nama do trenutka kada je pravo vreme da se ovaplote: ponekad san rodi nas. On nas vodi da bi nas rodio. I onda izađemo novi, podnovljeni, preporođeni. To je taj sjaj, ta plava zvezda koju moramo slediti, kako je pevao Antić svojevremeno. Zato pazite, ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora dalje da se spava, da se sanja do svitanja, mora dalje da se luta... Ne odustajte od svoje dobrote!“
piše Sanja Ivanović