Negovanje tradicije i običaja poznato je od davnina. Ponekad se iz različitih uglova tumače određeni događaji i datumi. Među njima je i 14. februar, koji se u pravoslavlju praznuje kao Dan Svetog Trifuna, a u katoličkim i protestantskim crkavama tog dana se proslavlja Sveti Valentin, Dan ljubavi.
Sveti Trifun je bio zaštitnik vinograda i jedan od Hristovih velikomučenika. Verovanja vezana za Svetog Trifuna su da ovaj svetac omogućava obilan rod grožđa. U to su uvereni i varvarinski vinogradari – odlaze u vinograd, gde obrežu jedan čokot vinove loze i poliju ga vinom. Neki u svom dvorištu imaju vinovu lozu, pa običajnu ceremoniju sprovedu pod svojim prozorom. Očito je reč o prizivanju čudotvorstva – obilje vina doprineće rodnoj godini. Zanimljivo je i verovanje da će roditi šljiva ako na taj dan padne kiša, a ukoliko je dan sušan, takva će biti i cela godina.
Kažu da je Sveti Trifun i simbol iskrene ljubavi. A ko je, onda, Sveti Valentin? Valentin je stradao je u doba kad je rimskim carstvom vladao car Klaudije II, zato što se protivio volji cara, organizujući tajna venčanja iako su careva verovanja bila da su neoženjeni muškarci bolji vojnici i nije dozvoljavao ženidbe. Pošto se svetac zalagao za ljubav, povezan je sa Danom zaljubljenih. To je preraslo u tradiciju koja danas dobija komercijalne srazmere.
U prilog ukorenjivanju ovog praznika idu i slike iz ovdašnjih cvećara. Cveće je simbol ljubavi, a ujedno i idealan poklon voljenoj osobi. U jednom cvetnom kutku nalazimo čitav orhidarijum, koji nas poziva da uđemo. Mlada i nasmejana vlasnica objašnjava nam simboliku aranžmana i buketa. Kaže da su najtraženiji buketi ruža. Možda je stvarno i bitno obratiti pažnju na simboliku boja i cvetova – belo cveće je simbol elegancije, umerenosti i jednostavne lepote, nežnoplavi cvetovi znak su smirenja i buđenja vedrine, roze upućuje na mladost i nežnost, crveno nosi energiju, snagu, strastvenu ljubav, narandžasto entuzijazam, samopouzdanje i želju za životom, žuto veselost, sreću i želju za novim počecima… Mešaju se cvećarkine zanesene reči sa prijatnim mirisima, koji nas nekim čudom odnose u egzotične krajeve, kao što u Bodlerovoj poeziji ,,mirisi i zvuci razgovore vode“.
Sve se naše priče, uostalom, slivaju u lepotu življenja, jer svaki praznik to i jeste – uživanje u slavu života! Da li ćete 14. februar praznovati u nekom cvetnom kutku, birajući bukete kojima ćete nekog obradovati, ili ćete dan posvetiti tradicionalnim običajima vezanim za svetkovanje Svetog Trifuna – izbor je na vama. I u jednom i u drugom slučaju prijaće vam da doživite stihove pesnikinje Sunčice Radulović. Prema mišljenju nekih tumača – ,,u njima je ljubav snaga večne žeđi koja natkriljuje obe perspektive“, a sama autorka kaže da je pesma i zdravica u čast praznika i ljubavi. Stoga, dragi moji, ovom prilikom otvaramo kutak pesničkog neba!
Sunčica Radulović
VINSKI PLES
Pojavio se onda kada je suzila loza,
U vreme kada
zimsko okce prekida vezu sa lastarom.
Bilo je to onog jutra kada sam hitala da oči umijem
suzom lozovom, kako je govorila baka,
da duša progleda i bistrinom dodirne rubove neba.
A on, beše nameran da iz vinograda ne izađe,
do poslednje kapi znoja,
dok i loza i ja ne utonemo u smiraj.
Možda su se zato tako isprepleli prsti,
u lijanu slili pogledi, ukrstile moći,
srasli čokoti, okca i pupoljci, rašljike i listovi.
Podojila nas je rosa lozina u luninom kolu koje je raslo
do gaženja grožđa, pucanja opni,
do slatkog mlaza koji pršti
pa se slatko lepi i opija,
pa da snagu, koju ti potom uzme
do poslenje kapi na granici jave,
kada više ne znam da li me iz vina stvorio,
ili me ispio do dna vrča
i prokletstva večne žeđi.
piše Iva Damnjanović