„Pre nego što počnem, želeo bih samo nešto da te zamolim. U kakvoj god situaciji bila u životu, uvek budi nasmejana. Srećan čovek je zdrav čovek i što bi Dučić rekao: „Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, već od čoveka“, zato uvek, zlato moje, veruj i u Boga i u sebe.“ – rekao mi je deka dok je srkao topli čaj i zamišljenim pogledom sedeo pored mene, a gledao kroz prozor kao da sad vidi ono što je gledao davne četrdeset prve. „Moj je život uvek bio izložen riziku“, nastavio je on, „Još dok je moja mama Milica, po kojoj si ti dobila ime, bila trudna, morala je da se bori za moj život. Jedne večeri dok je išla u nabavku po so i brašno, zatvorili su je u jedan magacin, gde je ona zatekla već mnogo žena…“
„Ko ju je tamo odveo?”, prekinula sam ga.
„Zar je važno, Milice?“, rekao je to, iako mi odgovor nije prijao, želela sam da čujem o kome se radi, ali tad je deka dodao sledeće: „S razlogom sam ti na početku rekao da uvek budeš srećna, a upiranjem prsta u druge narode, to nikad nećeš postići. Zato, na tebi ostaje da shvatiš o kome je reč, ukoliko to budeš želela, ali u ovoj priči se ne radi o njima, već o mom detinjstvu. Još uvek lep i stasit, pripovedao mi je kao da trijumfuje.
„U pravu si, deko.“, odgovorila sam mu i nasmejala se, a zatim se namestila tako da mu stavim do znanja da ga pažljivo slušam.
„Dakle, dok je bila u osmom mesecu trudnoće, zatvorili su je u magacin pun žena iz kojeg, do tad, niko živ nije izašao. Moja majka je to saznala i uspela da pobegne. Tad je spasila i svoj i moj život, a još nisam ni bio rođen.“ Duboko je udahnuo, i posle kratke pauze nastavio: „Godinu dana kasnije, razbolela se od tifusa, a pritom je mene dojila. Ne znam kako i zašto, ali Bogu sam i dan-danas zahvalan što smo oboje i to preživeli.“
„A jeste li bili gladni, deko?“- pitala sam.
„Problem je bio taj što nas je u porodici bilo mnogo, a hrane malo, pa su mlađa deca dobijala više hrane, dok su starija morala da trpe. Jedan događaj mi je ostao duboko urezan, kao neko gorko i teško iskustvo. Imao sam tri godine. Da li ga se zaista sećam ili su mi ga ispripovedali, ne znam. Nije ni važno. Bio sam gladan i uplakan. Dok sam vukao mamu za suknju i jecao: „Nano, Nano“, tako sam je zvao, molio sam je za hranu. Videvši me takvog, počela je i ona da plače jer nije imala da mi da ni parče hleba. Tad sam joj rekao jednu ružnu reč i slomio joj srce, pogotovo,jer sam, kao jedini dečak, bio omiljen u porodici. Majka je u tom momentu podigla granu sa zemlje, ne birajući previše, i kaznila me za nepromišljeno izgovorenu psovku. To je, Milice moja, bio prvi i poslednji put da je ona mene udarila. Zato sam tu batinu i zapamtio. Doduše, to nije bio jedini momenat gladi kojeg se sećam. Znam da je Nana mene dugi niz godina, možda, eto, baš do moje treće godine, dojila samo da bih ja mislio da zapravo nešto jedem. Bio sam gladan, a ona je želela da prikrije neimaštinu koja nam se zavukla u kuću, pa sam u tom periodu života sisao, ali sam mleka vrlo malo pio. Jedne noći se moja tetka, bežeći, sakrila kod nas. Imajući i sama kod kuće odojče, uslišila je molbu moje majke. Čim se smrklo, stavili su me u tetkino krilo, ali tako da ne primetim da to nije Nana, moja majka. Ipak sam ja ujutru odmah prišao mami i rekao joj: „Znam, Nano, da me sinoć nisi ti dojila, bilo je puno mleka.“
I tako su meni, više puta, reči izmicale u nezgodnim situacijama. Jednog jutra sam išao šumom i pevao partizansku pesmu dok su protivnički vojnici prolazili pored mene. Samo su se blago nasmejali i rekli: „Piccolo, piccolo”.
“Vidiš, Mico, šta znači kad te Bog čuva.“, rekavši ovo, ustao je polako, držeći leđa da ublaži bol i polako se prošetao do drugog kraja sobe i podigao sliku na kojoj su sedeli zagrljeni on i njegove sestre, a zatim nastavio priču: „Porodica je bogatstvo čija se vrednost ne meri. Moje sestre su oduvek bile brižne prema meni, još od malih nogu, pa sve do danas, do moje sedamdeset devete godine. Kad sam bio dete, skupljale su mi prazne čaure od municije, koje su nam služile za igru, i zabavljale me prilikom bežanja u pećine, gde sam jednom prilikom i prohodao. Jedna od sestara je ispala iz ćebeta, tokom zbega u kojem smo se svi našli jedne zime. Kad su roditelji primetili da jedno dete nedostaje, vratili su se i tražili je po snegu. Joj, do dana današnjeg joj se smejem… To ti je život. Biće uvek izazovnih i teških situacija, ali bitno je u svemu naći lepu i smešnu stranu. Tu se tuga gubi, a sreća rađa.“
piše Milica Magazin