Sloboda je težak apstraktni pojam, za nas praktično nedodirljiv. Nešto što se podrazumeva kao osnovno ljudsko pravo, nešto zbog čega su se dizale bune i vodili ratovi, nešto za šta se ginulo, nešto individualno za svakog pojedinca.
Neuhvatljiv, a opet tako svakodnevni pojam, sloboda…možemo li ga uopšte definisati ili ga time samo ukalupljujemo? Možemo li reći da smo je u ovaj zemlji ikad imali u punom sjaju?
Pesme, priče, epovi su opevali slobodu, slavili je kroz reči i glorifikovali je, a zašto? Stanje apsolutne slobode je nemoguće dostići, prvenstveno zbog same tendencije društva da se stratifikuje, uvek će postojati neko na višem stupnju lestvice ko će ograničavati naše izbore, postupke, pa čak i mišlljenja. Ma koliko se mi borili protiv toga, naše društvo je postalo blaža verzija Orvelove ’84, nama je data prividna, maskirana sloboda, a zapravo ispranih mozgova svi koračamo kroz ovaj mrak za slepim vođom, Velikim bratom.
Zato naša sloboda ne peva. Zato se iz nje ponekad čuju urlici mladih, slobodnih duša i vapaji za pomoć, ali se vremenom i oni uguše. Zato sloboda mladih u ovom društvu nikad neće biti ona o kojoj su nam pričali.
Ali, ako se nikad nismo susreli sa slobodom u njenom punom sjaju, kako onda možemo da znamo šta ovaj pojam podrazumeva?
Smatram da svaki pojedinac ima svoje poimanje slobode. Za čoveka u invalidskim kolicima, sloboda je život izvan njih; za optuženog sloboda je van zidova pritvora; za dete je to prvi samostalni odlazak sa društvom do parka;
Ali za nas, mlade, sloboda je izbor…. izbor onog ko će poštovati moja prava, izbor na zdravu okolinu, državu i naciju. Za nas je sloboda samo imaginarni pojam o kome možemo da maštamo. Zato smo toliko uplašeni da istupimo i progovorimo o onome što mislimo. Mi smo zarobljeni u kavezu prividnosti i upijamo ono što nam se servira. Fali nam slobode da mislimo svojom glavom.
Zato naša sloboda ne peva i ne čuje nas kad joj mi pevamo.
Naša sloboda još uvek ne ume da sija.
Anđa Stanojković