Nije dobro, deca nam se ubijaju.
Ne mogu da zamislim bol kroz koji prođe majka ili otac momka ili devojke koji su rešili da samoubistvom završe svoj život. Mogu da saosećam sa njima i da mrzim društvo, koje, možda nije direktan krivac za ovaj tragičan ishod, ali sigurno nije pomoglo i uvek se trudilo da odmaže.
Mnogi će se prepoznati u ovim tekstovima. Oni i imaju taj cilj. Mladi da se prepoznaju i shvate da nisu jedini i sami, već da se osećaju baš onako kako treba i da je to što spoznaju da ih okolina ne shvata, zapravo, blagoslov današnjice, jer znači da nisu kao ona. A stariji, neki će se prepoznati i reći „tako je“, pa će se, možda, trgnuti i početi da se bore protiv onih koji su nam društvo razboleli. Neko će se i postideti. Valjda.
Gde je nestala empatija?
Svaki život je dragocen. Kao što lekari ne bi trebalo da biraju koga će izlečiti, tako ni društvo ne sme da nekog ko se odao nekom poroku, ko se razboleo, ko je druge nacionalnosti, ko je siromašan ili bogat, ko je drugačiji, osudi na „tako mu i treba“. Naročito zbog toga što niko od nas nije objektivan u samoproceni, na primer, pa se često desi da su naša deca samo nestašna, a tuđa kriminalci, a stvarnost je potpuno drugačija.
Nismo mi tu da procenjujemo koliko je neko vredan i ko je važniji ovom svetu. Mi bi trebalo da smo tu da ih sve sačuvamo.
Nije dobro, deca nam se ubijaju.
Kažu da svako izlečenje počinje od prepoznavanja bolesti i spoznaje dijagnoze. Evo, ja sam sigurna, a i mnogi pored mene, da smo mi kao društvo opasno bolesni.
Bolesni smo od samoljublja. Isključivo smo važni sebi samima i drugi nas ne zanimaju.
Ako treba da se ukrade, nije problem. Ako od nas traže da slažemo, to je kao dobar dan, jer drugi su loši, neiskreni i lažljivi, mi smo super, čak i kad znamo da lažemo!
Da se nacrta meta, odmah dođe, jer „on nije kao svi mi, sigurno mu nešto fali, sekta je to, droga, ispustili ga roditelji, nisu znali gde im dete ide…“. Ti sa nacrtanim metama na čelu postaju ili tuđe ili svoje žrtve, jer taj pritisak ne mogu da podnesu. A naše društvo samo crta, nema veze što nacrtano ne može svako da ponese, crtati je zabavno.
Nije dobro, deca nam se ubijaju.
Mi se bavimo izborima, koji su čiji, koji će na vlast, a čiji sa vlasti, koga napadaju Rusi, a ko napada Kineze, i ko je jači – Nemci ili Britanci, jer sve se to nas tiče mnogo više od toga zašto ćerka, koja je doktor nauka, mora da bude dispečerka taksija Amerikancima, jer tamo baš dobro zarađuje, mnogo bolje nego što bi npr. na fakultetu da predaje studentima.
Ne daj bože da neko neće da se bavi tim temama, da ga nije briga ko je čiji, ko je žut, a ko crven, ko ima bradu, a ko nosi kratku suknju, taj je odmah „čudan, lud, ništa mu nije potaman, soroševac, antisrbin, mazohista, mlati praznu slamu“.
Prestanite da govorite da je dobro, nije dobro, deca nam se ubijaju.
Nastaviće se.