Inspirišuća i nadahnuta revolucionarna poezija Galine Maksimović predstavlja moderan, ali i naturalistički i simbolički pogled na muški svet u kome živimo, ali u kojem su živele i žive i naše majke, bake, drugarice. Pesme se čitaju u jednom dahu i snažno proživljavaju. U njima se pronalazi svaka devojčica, ali one nisu samo za devojčice. Zbirka “Devojčice za revolicije”, koju vam preporučujemo da pročitate, namenjena je svima koji solidarno koračaju kroz život ka ravnopravnijoj budućnosti. Mlada pesnikinja odgovarala je na pitanja koja su nastala inspiracijom naše novinarke nakon pročitane zbirke.
Kako smo došli od Miljkovićeve „Poeziju će svi pisati“ do „Ko još to čita i zašto ti je palo na pamet da pišeš pesme“?
Poeziju i pišu svi i sve, mada možda ne na papiru i možda to ne prepoznaju. Nije to samo zanat pisanja, već i prepoznavanje i potpuno emotivno upuštanje u suštinske trenutke života, u ono što te snalazi i dotiče između škole, posla i drugih “algoritamskih” životnih aktivnosti. Poeziju možeš da živiš a da ne napišeš ni stih. Iznova se oduševljavam kad vidim koliko se poetično izražavaju neki ljudi koje pratim na društvenim mrežama, a da se uopšte ne bave poezijom. Do nedovoljnog čitanja poezije, čitanja uopšte, došlo je kompleksnim društvenim okolnostima u kojima je sve postalo tržište, gde se čitanje poezije ne smatra korisnim za, na primer, posao ili ikakve benefite. Zatim, knjige su skupe, a biblioteke sve zanemarenije. Verujem da bi se makar malo više čitalo da je štivo dostupnije. Zato sam i odlučila da svoju prvu zbirku postavim tako da se može besplatno skinuti i biti svima na raspolaganju. Nije mi baš palo na pamet da pišem pesme, omaklo se tokom lokdauna. 🙂 Neka sabrana iskustva, pogotovo traume odrastanja, morale su nekako da izađu iz mene, a drago mi je da sada polako odlaze i od mene.
Ko su „devojčice za revolucije“?
Sve devojčice, a naročito one koje svakodnevno trpe nešto što ne bi trebalo da im obeleži odrastanje niti bilo koji kasniji segment života. Siromaštvo, nasilje kod kuće i u školi (fizičko, psihičko, digitalno), pretnje, ukalupljivanja u društvena očekivanja i neslobode od najranijih godina. Devojčice za revolucije su sve kojima je rečeno: “Nemoj!”, “Ne smeš!”, “To nije za devojčice!” Sve one osetljive na nepravde, sve koje razumeju da svet zaslužuje bolje i koje žele da budu deo rešenja.
A ko je Galina?
Ovo sam morala da pitam drugaricu (hvala, Jelena!). Galina je skup raznih Galina. Feministkinja, aktivistkinja, levičarka, mačkoljupka, zaposlena u Rekonstrukciji Ženskom fondu, žena sa dva doma – iznajmljenim stanom u kome obično samo prespava i Društvenim centrom Oktobar, Vojvođanka sa svom vojvođanskom laganicom, trenira borilačke veštine, piše, voli jutrić-kafice, voli da slika i ufleka se akrilom, voli da gleda kroz široke prozore, ponekad rešava ukrštene reči, i uopšte se mnogo uzda u reči. Kaže drugarica da je Galina i “Smrt fašizmu – sloboda narodu!” Voli da pravi kolače i rekord joj je kad je umesila 370 kolača u par dana. Za Novu godinu ih je sa drugaricama odnela radnicima iz Vijetnama zarobljenim u logorskim uslovima u njenom rodnom Zrenjaninu. Galina voli i da se izviče i da se isplače. Ponekad Galina i ne zna ko je, ali misli da je to u redu, sve dok ima dovoljno materijala za samoupoznavanje.
U pesmi „jedne te Druge“ kažeš da se ne sećaš koja si ti tačno bila od njih. Šta to znači?
Ukratko, iskustva nas devojčica, drugarica, na koja se referišem kroz zbirku jesu iskustva koja su nas kolektivno formirala. Alkoholizam u porodici, sankcije, ratovi, kasnije siromaštvo usled tranzicije kada su nam roditelji gubili poslove – sve je to naše zajedničko. Neću da se svesno sećam “koja sam tačno ja bila”, jer sam pomalo bila svaka od njih, samim tim što smo bile zajedno i delile i te razne muke. Kako smo porasle, nedostaje mi to zajedništvo u muci, koje smatram gorivom za transformativne borbe.
Kako si učila od najgoreg đaka?
Od najgorih đaka, sa kojima sam redovno sedela u klupi (učiteljičin masterplan je bio da me stavlja sa najgorim đacima kako bih im pomagala “da se poprave”) učila sam pre svega o neposlušnosti, o nepristajanju da se radi nešto što ti ne prija samo zato što to tako kaže neki autoritet. Naravno, kao što sam i napisala u toj čudnjikavoj pesmi, tek naknadno sam shvatila koliko sam naučila od njih. Naknadno sam učila i o njima, bolje razumevala da neki, živeći u neuslovnim okolnostima, nisu nalazili mehanizme da postanu bolji đaci, a da ni u samom školskom sistemu nisu imali dovoljnu podršku. Kada ti iseku struju, nije ti do učenja pod svećom, ali učiteljicu to ne zanima ako domaći nije urađen. Ipak, onoga čega nema u pesmi, a što bih volela da dodam, jeste da su mnogi od tih loših đaka danas svakako sjajni ljudi od kojih i dalje može mnogo da se uči. I čak kada to nisu znanja stečena u formalnom obrazovanju, dragocena su i životna.
Šta je najvažnije biti danas?
Najvažnije je biti osoba svesna društvenih nejednakosti i prepoznati prostore za zajedničke borbe protiv toga. Biti solidarna osoba. Razumeti i prihvatati međuupućenost ljudi. Učiti kontinuirano. Čuvati prirodu i ni slučajno ne zaboravljati društvo u njoj. Razmontirati odnose moći u društvu koje nas razdvajaju. Važno je rasti u osobu koja kritički promišlja stvarnost i aktivno se odnosi prema njoj. Oslobađati se svih standarda koji ti ne prijaju i koje smatraš nepravednima. Boriti se za dostojanstven rad i život, i stalno izazivati i suprotstavljati se svim vrstama eksploatacije. I graditi savezništva za opšte dobro gde je god to moguće. Imati otvorene oči za svet izvan svoje ulice.
Zašto ideš na proteste?
Na neke odlazim iz radoznalosti, na neke iz uverenja i osećanja dužnosti. Društvo nas je lišilo toliko sloboda, ali ulice i dalje moraju biti naše. Specifična je i percepcija žene u javnom prostoru, pogotovo na manjim protestima – to je i dalje prst u oko onima koji žele da nas vežu za šporete. 2019. godine bila sam na skupu u Tutinu, na Festivalu ženskog prijateljstva, koje organizuje udruženje Impuls. Pred najavljeni miran protest, organizatorke i učesnice primile su salvu uvreda i pretnji, uključujući pretnje smrću. Pa ipak je nas pedesetak ponosno zauzelo taj trg, držeći se za ruke, iako ne sasvim bez straha. Patrijarhat i dalje ne može da prihvati ženu van svojih konzervativnih okvira. Idem na ulice, kao i moje saborkinje, jer ne pristajem na nevidljivost nas i naših problema. Ipak, da se ogradim, tokom pandemije sam se mnogo više fokusirala na druge vidove borbi, izbegavajući masovne skupove zbog zdravstvene bezbednosti. To ostaje izazov, kako protestovati kada protestom možemo da ugrozimo jedni druge, umesto onih i onoga protiv čega protestujemo.
Kako pamtiš devedeset devetu?
Dečje, naivno i u rasparčanim slikama, kako sam i opisala u pesmi “Pod stolovima”. Tada sam imala 6 godina i nisam ni mogla to mnogo dublje da upijem. O devedeset devetoj, kao i o svim ratnim zbivanjima devedesetih, zapravo sam krenula da učim mnogo, mnogo kasnije, i učim i dalje.
Ko su žene koje smeju sve, osim da pomognu drugoj da i ona sme?
To su u suštini hrabre žene koje su se izborile za sebe u okrutnom patrijarhalnom sistemu, ali ih taj isti sistem sprečava da tu hrabrost podele i prenesu čak i najbližim ženama. Možda se plaše da se ne vrate u nepovoljniji položaj. Možda ne žele da druge žene prolaze kroz poteškoće kroz koje su one prolazile na tom svom putu, jer oslobođenje nije bezbolno. Ali to su takođe žene kojima treba taj jedan konačan podsticaj da svoju hrabrost ipak podele. Svakako su saveznice za bolji svet.
Vredi li šta/koga/koju čekati?
Da! Ali samo čekanje je nedovoljno. Možda je strpljenje zgodniji termin nego čekanje. Treba aktivno pozivati drugarice i saborkinje u akcije, i onda im dati vremena i pričekati ih. Isto važi i za drugove, potencijalne saveznike, one koji bi možda razumeli važnost ženskog oslobođenja od patrijarhalnih stega, i prepoznali kako patrijarhat ni muškarcima ne ide na ruku, ili bar ne svima. Njima je možda ponekad potrebno malo više vremena da pruže podršku važnim borbama. Ono što nikako ne treba čekati jeste da nadležne institucije same reaguju. Njih treba kontinuirano pritiskati i podsećati na dužnosti, kad već same nemaju dovoljno osećaja odgovornosti, kako ne bismo, na primer, imali po tridesetak femicida godišnje. I revolucije, korenite promene društva, ne samo da vredi čekati, već je to nužnost kojoj svako mora doprineti koliko može.
Kako pomoći ženi koja ima 13 pepeljara i čeka ko će prvi od njih dvoje da umre (ako joj dođeš na kafu)?
Kao što to opisujem u jednoj pesmi – ne znam! Razmišljam sad. Podsetiti je na to šta je nekada sanjala i podstaći je da sanja ponovo. Razumeti je ako ne može ili ne može trenutno. Ne osuđivati je što joj ponekad prija da puši cigaretu za cigaretom u tišini, jer je to možda njen način da se osami i distancira od svakodnevnice. Dati joj do znanja da si tu za nju. A iznad svega, inspirisati je da u sebi nađe razloge za borbu, za sebe i za druge. Izvesti je da udahne svež vazduh, neko buduće proleće.
Zašto „da nije iz tvoje ulice“?
Da, na više mesta spominjem kako celog života izbegavam da se zaljubim u dečake iz svoje ulice (i ne samo ja). Nekako su prve traume nas devojčica počele u tom okruženju. Verbalno maltretiranje, neželjeni dodiri, omalovažavanja, isključivanja. Dečaci iz ulice su nesvesno usvajali toksične mehanizme ponašanja očeva iz ulice. Zbirka poezije mi jeste dosta fokusirana na mikrogeografije, na primer, na moju ulicu, ali svakako su ti mehanizmi mnogo univerzalniji i mnogima su dečaci iz svojih ulica, ma u kom gradu, bolna tema. A onda se zaljubiš u dečake iz nekih drugih ulica pa naletiš na iste mehanizme. Srećom, mnogi dečaci i iz te moje ulice su se istrgli iz mehanizama svojih očeva i izrasli u fine momke, dok su neki nastavili da budu čuvari patrijarhata i održavaju svoje ulice mračnim.
Zoveš dečake da budu na trgu/ulicama sa vama, zašto?
Često sam primorana da objašnjavam da feminizam nije rezervisan samo za žene, naprotiv, saveznici su i te kako potrebni. I često moram da naglašavam da feminizam nije borba za dominaciju žena već borba za jednakost, jednakopravnost. Ne bi trebalo da su žene u nekakvom ratu sa muškarcima, niti devojčice sa dečacima. Potrebno je savezništvo da svet bude pravedan i prema jednima i prema drugima, da im daje jednake šanse za obrazovanje, bezbrižno odrastanje, zaposlenje i zaradu, učestvovanje u društvenom životu sveukupno. I bojim se da do toga nećemo doći dok se i dečaci/muškarci ne osveste i ne prepoznaju kako patrijarhat, kao tlačiteljski sistem, ne valja ni za koga. A i nije samo patrijarhat taj koji nas sve tlači – udružen sa kapitalizmom je još fatalniji. Zato sveopšta borba za pravedno društvo mora obuhvatiti i žene i muškarce, trans osobe, rodno varijantne osobe… Sve!
Zbirka ima optimistički kraj. Devojčica je dovoljno da poplave sve trgove i pokrenu sve revolucije, bez obzira da li će to i stvarno učiniti ili ne. Znači li to da su „ženske glave“ danas hrabrije ili nešto drugo?
Spomenula sam u pitanju ko je Galina da odlazim kod radnika iz Vijetnama, potlačenih do dehumanizujućeg nivoa, to je jedna od svežijih borbi koja nije borba za žene, ali je vode mahom žene. Istaknutije su, izloženije pritiscima, i beskompromisne uprkos svim rizicima i opasnostima. I to je samo jedan primer. Ne delim hrabrost na mušku i žensku, hrabrost je hrabrost, uslovljena i merena situacijom. A situacija žena danas jeste takva da zahteva hrabrost za dostojanstven opstanak. Hrabrost devojčice da se nastavniku požali da ju je dečak iz odeljenja neprimereno dodirivao protiv njene volje, hrabrost zaposlene žene da se suprotstavi šefu ili kolegi koji je maltretira… Jesmo u boljem položaju nego pre dvesta godina, ali i dalje sa toliko izazova koje ne smemo ispustiti iz vida. Od fizičkog i psihičkog nasilja do ekonomskog nasilja, sve nas to čeka da zajednički prevaziđemo. Bez rezervi verujem da nas je dovoljno, uz svest da tu brojnost treba pojačati boljom umreženošću, većom solidarnošću i borbenošću.
Šta je najvažnije u životu svake devojčice?
Da nauči da ne ćuti. Da nauči da nije kriva ako je izložena nečemu što joj ne prija. Da ima jednake šanse kao dečaci da se školuje i razvija. Da život nije samo škola, fakultet, pa posao, udaja i deca, već i toliko problema i lepota između.
Ako ima nešto što te nismo pitale, a ti bi da kažeš:
Ima. 🙂 Kako sam postavila svoju zbirku poezije onlajn tako da bude svima dostupna, pozvala bih sve koje/i žele da je čitaju da je preuzmu na sledećem linku: https://covjekcasopis.art.blog/dz/