Svake godine veliki broj mladih zainteresovan je da studira novinarstvo, iako kruže mnoge negativne glasine o studiranju te oblasti u Srbiji. Zato smo na tu temu obavili razgovor sa Kristinom Bijelić, nekadašnjom studentkinjom novinarstva i koosnivačicom web magazina VAJB.
Kristina je po struci diplomirani žurnalista, a pored toga bavi se i digitalnim marketingom. Za svoju dušu najviše voli da fotografiše starim dedinim analognim aparatom, jer, kako kaže, “to uzbuđenje kad isčekujem da se razvije film ne mogu ni sa čim da uporedim, niti opišem”.
Kada smo je pitali kako se opredelila za studije novinarstva ispričala nam je da je još kao dete bila izuzetno znatiželjna, a to nije utihnulo ni kada je odrasla. Volela je da se kreće na sve strane, upoznaje najrazličitije ljude, da kroz razgovore sazna mnoge stvari, mnogo više nego da, na primer, sama sedi i čita (iako i to voli, ali joj je uvek razgovor i veza bila draži vid učenja). Nikada se nije videla u nekom rutinskom, kancelarijskom poslu od 9 do 5, gde bi joj svaki dan bio ispunjen identičnim aktivnostima. Oduvek je volela i da piše, prenosi svoja zapažanja i emocije na sav glas, te je u tome, kako kaže, nekako uvek bila jako dobra, pa je tako i logičan odabir bio novinarstvo.
Hajde da malo zavirimo u naš razgovor sa Kristinom i ovoj profesiji priđemo nešto bliže.
- Za kakve pisce i čitatelje je Vajb magazin?
Definitivno za ljude koji žele da pišu/čitaju srcem. Naša misija je bila da se udaljimo od klasične novinarske forme, koja je svakako odličan i najprecizniji vid izveštavanja. Međutim, već negde u drugoj godini fakulteta, lično sam shvatila da takva vrsta novinarstva nije za mene. Ne volim bilo kakvu vrstu uslovljavanja, pa tako ni ograničavanje mog izražavanja. Možda čak više naginjem nekoj književnici nego novinarki, te sam želela da i sam magazin bude takav. Među svojim kolegama pronašla sam istomišljenike… i oni su pronašli mene. Tako smo zajedno napravili magazin gde će novinari pisati samo one priče koje njih dubinski “rade”, te tako preneti i svoju energiju… a da čitaoci Vajb doživljavaju kao osobu, svog bliskog prijatelja. Iako tekstove piše veliki broj novinara, poenta je bila da se stekne utisak kao da čitate misli jedne osobe, a ta osoba je Vajb.
- Kako gledaš na novinarstvo u Srbiji i inostranstvu?
Novinarstvo u Srbiji… Svi znamo na šta se trenutno svodi, koju količinu drame i negative unosi u naš narod koji je već dovoljno istraumiran. To pali, to prolazi, to diže adrenalin… Ali, čini mi se da se polako ali sigurno dešava nekakva mini revolucija kroz društvene mreže. Istakla bih instagram profil @kriticki koji neverovatno dobro skreće pažnju na aktuelne društvene problematike. Nedavno sam saznala da iza njega stoji devojka od svega 18ak godina… tako da, koliko god se mi pribojavali za generaciju Z, izgleda će biti dosta onih koji će da menjaju sve(s)t! Što se tiče novinarstva u inostranstvu, iskreno ne pratim nešto preterano, jer sam generalno prezasićena od vesti i informacija, jedino inostrano što čitam su magazini u domenu tema koje mene lično interesuju i tu svakako nemam zamerki.
- Koje osobine su nepoželjne za osobe koje žele da se bave novinarstvom?
Možda će zvučati čudno, ali osobe koje vole da sve teče po planu koji su kreirale za narednih mesec dana, te koje ne vole odstupanja od istog. Novinarstvo je nepredvidivo, uvek iskrsne nešto kad se najmanje nadaš, ili se planovi pomere u poslednjem trenutku. Zatim, osobe koje posao najčešće doživljavaju kao “alat” kojim će zarađivati novac, obavljati zadatke koje im se postave, bez neke prevelike inicijative i kreativnosti, a onda otići svojoj kući, u svoj život. One koji ne poseduju vizionarski duh kojim bi želeli da doprinesu nešto više ovom svetu u svom osmočasovnom radnom vremenu.
- Da li dobar novinar može da bude samouk?
Sigurno da može, ali ja sam uvek i za formalno obrazovanje, jer ne samo da stičeš stručno znanje od kompetentnih ljudi, već te sve te godine koje provedeš na univerzitetu i oblikuju… i navedu da napraviš prvi korak u zrelost, odraslost. Naročito ljude koji odu da studiraju u druge gradove. Sa druge strane, da se ja pitam, kao što se ne pitam (smeh), obrazovni sistem u Srbiji bi dobrano trebalo promeniti, a kao krajnji cilj bih istakla da studente zaista treba motivisati da uživaju u tom procesu, a ne da broje koliko im je još ispita ostalo do kraja. Ali, to je sad već neka druga priča…
- Omiljeni časopis/novine (ili casopisi, novine)?
Vajb magazin naravno! (smeh) Ali i Before After, kao i Plezir od domaćih. A od inostranih izdvojila bih – Ignant ali i Medium koji nije baš magazin, već platforma gde ljudi objavljuju svoje priče, a ja jako volim da čitam tuđe lične priče.
- Koja vrsta novinarstva ti je najomiljenija?
Najviše volim istraživačko novinarstvo.
- Omiljeni novinar/ka ili uzor u novinarstvu ako imaš?
Pa, možda će zvučati kao najveći kliše na svetu, ali kad god me neko ovo pita uvek mi prvo Opra Vinfri padne na pamet. Prvo jer i sama obožavam intervjue, a drugo obožavam baš takve, duboke, ogoljene, bez cenzure, iskrene i realne. Takođe, čitava njena životna priča je enormno inspirativna.
- Šta bi izmenila u Srbiji sto se tiče novinarstva?
Promene u novinarstvu kakve bih ja uvela ujedno se tiču i promena pojedinaca, ljudske svesti, emocionalne i intelektualne zrelosti… Te promene kakve ja želim i isčekujem se verovatno neće desiti za vreme mog životnog veka.
- I za kraj – omiljen ili poučan citat koji se tiče novinarstva?
Citat i nije baš o samom novinarstvu, ali svakako jeste o pisanju:
“Pišem, da bih otkrio šta mislim” – Danijel Burstin.
Katarina Ranković