Društvene mreže, očekivanja, opšteprihvaćeni standardi, tuđa mišljenja, pogledi…na svakom koraku vidimo prepreke koje nam govore da nismo dovoljno dobri.
Svi oko nas, pa i mi sami, tokom života dižemo zid koji bi nas čuvao od naših strahova i nesigurnosti. Da li su u pitanju naša visina, kilaža, finansijsko stanje, porodični problemi ili informisanost, pamet, uspeh,… svako od nas ima tračak nesigurnosti i, naravno, to prikriva.
I tako mi ujutru stavljamo osmeh na lice, a zatim odeću umesto samopouzdanja, šminku umesto ljubavi, sakrivamo pravog sebe i stapamo se sa ostatkom društva. Toliko se bojimo da će ljudi u nama videti tu slabost i nesigurnost da, svaki put kad se neko nasmeje kad kročimo u prostoriju, mi mislimo da se smeju nama. Tu naša briga postaje opsesija, i ako smo uspeli da izgradimo ego, samopouzdanje postaje arogancija.
Ako ne odlučimo da se zapravo suočimo sa tim problemom, krećemo da gledamo svet tuđim očima i, ironično, tad se kao vid samoodbrane obično budi i egocentričnost. Svi znamo da ta osobina dovodi do propasti osobe koju ona odlikuje, kao i društva u kom se ta osoba nalazi. To je mana koja zaklapa oči, ne dozvoljava nam da vidimo ko su ljudi sa kojima pričamo, šta ih krasi, a šta koči.
Ne dozvoljava nam ni da vidimo nas same, a opet samo u nas gledamo.
Ona nas čini slepima kod očiju, truje celu populaciju i zato smo otuđeni. Gledamo sve, a ne vidimo ništa. Trošimo jedinu šansu koju ovde i sada imamo, jedini život koji ćemo ikada imati jer se bojimo tuđe reakcije, a najtužnije je to što verovatno i ti ljudi čiji su pogledi uprti ka nama, isto tako u nas gledaju, a ništa ne vide.
Milica Magazin