Budi deo rešenja, ne zagađenja

U svetu, od posledica svih vidova zagađenja godišnje umre 8,3 miliona ljudi, a Srbija je među top 10 zemalja u svetu po broju smrtnosti usled zagađenja.

“Ohrabrujuć podatak”, zar ne?

Zemlja predstavlja jedan veliki ekosistem gde sva živa bića žive u simbiozi, povezani smo neraskidivim vezama, jer svi zavisimo jedni od drugih. Priroda iz dana u dan, kroz celu istoriju, pruža čoveku neiscrpne izvore resursa, omogućava nam egzistenicju, industrijsku (samim tim i materijalnu), a onda i uopšteno, preko lanca ishrane i svakodnevnog prečišćavanja vazduha. Međutim, dobro nam je poznato, kada nam neko „da prst, mi želimo celu šaku“, sa razvojem industrijalizacije, čovek počinje sa svojim bahaćenjem i uzimanjem iz prirode više nego što mu je potrebno za obezbeđivanje osnovne egzistencije, više nego što može da se nadoknadi.

A šta dajemo zauzvrat prirodi?

Jedno veliko ništa! Uništavamo je, ostavljamo otpatke iza nas, bacamo prazne limenke soka po ulici, nesavesno koristimo kućne aparate, šaljemo freon iz parfema u atmosferu, iznova uništavamo našu planetu. Mi i naše sebične potrebe smo kao virus koji je tiho izjeda. Lagano, ali sigurno je ubijamo, ne shvatajući da time štetimo samo sebi.

Jedan u moru primera za ovakvu lošu praksu ljudi jeste Vlasinsko jezero.

Prethodnih 18 godina svog života, svakog leta posećujem ovu destinaciju, bilo sa porodicom ili prijateljima i sve do ove godine to mesto je bilo moj mir, sinonim za prirodu i njenu lepotu. Međutim, ove godine smo bili svedoci užasnih slika.

Usled prekida rada Elektraninog odmarališta kontejneri na Vlasini ostavljeni su sa planinama otpada u sebi. Đubre se toliko nagomilavalo da je došlo do stvaranja mini-divljih deponija. Iako svi ljudi, meštani ili pak turisti koji poseduju vikendice na ovom turističkom mestu, redovno plaćaju račune za komunalije, ljudi zaduženi za to ne žele da reaguju. Vlasti kao da su slepe za ovaj problem, kao i za probleme sličnog tipa.

Neću ni da spominjem šta ostaje od vikend posetilaca i njihovih „partijanja“. Mesta za piknik, kampovi i plaža su puni otpada. Da li se neko zapita kako to utiče na ostale žive organizme u okolini? Da li ste se zapitali kako dečija pelena koja pluta jezerom utiče na jezersku faunu? Naravno da ne, zato što je u ljudskoj prirodi da budemo sebični i mislimo isključivo na sebe, međutim, kada problem zagađenja direktnije počne da utiče na nas, verovatno će biti već kasno da se bilo šta popravi. Zato ne smemo da žmurimo na ovakve stvari. Moramo da menjamo sebe, naš mentalitet i naše navike, jer mi, ljudska bića, glavni smo nosioci zagađenja. Bukvalno uskačemo sami sebi u stomak.

Ja sam rešila da ne želim da dopustim da moje mesto za život bude bolesno i tužno, želim da živim na zdravoj Zemlji, a to neće moći ukoliko se ne preduzmu radikalne promene u našem načinu života. Kao što znate da vaša mama neće više da čisti vaš nered i đubre koja ostavljate za sobom, znajte da to ne žele da rade ni vaša deca, zato vas ovim putem molim, ne samo zbog primera Vlasine, već i zbog same planete – budite deo rešenja, ne zagađenja.

Anđa Stanojković