Ja lepotu nikada nisam videla.
Pitate zašto se tako odlučno usuđujem govoriti o tamo nekakvoj lepoti, a i sama tvrdim kako je nikada videla nisam? Kako mogu svedočiti o nečemu što je mojim očima promaklo? Srećom, nikada mi nisu ni bile potrebne da bih spoznala lepotu.
Ja lepotu nikada nisam videla.
Ja sam lepotu čula. Udahnula. Doživela i osetila.
Da bih lepotu spoznala, zatvarala sam oči; ionako im nikada u potpunosti nisam ni verovala.
Ja lepog čoveka nikada nisam videla.
Ja sam lepog čoveka saslušala. Shvatila. Doživela i osetila.
Možda sam suzbila to čulo vida ali i podstakla sva druga kojima danas osmatram lepotu.
Možda nisam najverniji svedok ali imam najvernije svedočenje. Svedočim vam da je lepota najvažnija, da je na prvom mestu samo onima koji je ne vide.
Ukoliko lepotu samo okom vidite, ona vas nikada neće. Kada bi ceo svet oslepeo, tek bi tada ugledao pravu lepotu. Tek bi mu se tada ukazalo sve ono što otvorenih očiju nije nikada uočio. Jer prava lepota samo je oku promakla.
Za lepotom se ne traga, ona sama ukaže na sebe. Da biste na lepotu naišli, ne morate nikada otvarati oči. Prepoznaćete je u samom kontaktu, dijalogu i priči. Gestu i dodiru. Udahnućete je i okusiti. Odvešće vas ka mestima i ljudima gde vas oči nikada ne bi dovele. Odvešće vas na put kojim nikada ne bi skrenuli u potrazi za lepotom – put ka vama samima, glavnoj prekretnici u spoznaji lepote.
Ona se čuje, ona se oseća,ona se shvata; I shvatićete koliko ste puta u razgovoru doživeli lepotu, da je ona doživela vas. Shvatićete koliko ste je puta dodirnuli, nesvesni da ste dotakli lepotu, nesvesni da je ona dotakla vas.
Najzad, shvatićete da je nikada niste videli, jer ja lepotu nikada videla nisam.
Isidora Petrović