Pandemija – reč od koje mi je muka, ali sam poprilično sigurna da ćemo je slušati još neko vreme. Iako se pandemija još uvek nije završila, dosta je uticala na mene, moj lični razvoj, moje obrazovanje i moje odluke. Svoju priču sada delim – da bih možda motivisala neke od vas.
Moram priznati da sam na početku pandemije – u martu prošle godine, sve to shvatala neozbiljno, do momenta kad su nas zatvorili. Tad me je uhvatila panika, ali ništa preterano. Vrlo brzo sam se navikla na online nastavu i redovno sam izvršavala svoje školske obaveze, kojih je bilo mnogo s obzirom na to da sam išla u srednju muzičku.
U slobodno vreme sam šetala po dvorištu, čitala puno knjiga, gledala filmove i serije. Pri kraju te školske godine sam odlučila da ću upisati italijanski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Našla sam profesore i krenula sam online da se spremam za prijemni.
Pored filmova i serija tih dana sam puno gledala i booktube – deo Youtube scene na kojoj ljudi pričaju o knjigama u svojim videima. Ubrzo sam shvatila da nema puno ljudi na našim prostorima koji pričaju o knjigama i odlučila sam da napravim svoj booktube kanal – Čitanje i ja. To što sam napravila kanal mi je mnogo pomoglo: imala sam mnogo ideja za videe, snimala sam često i zaista sam uživala u tome, a skratilo mi je leto.
Na početku školske godine jedna činjenica me je šokirala – postala sam maturantkinja. To je značilo da ću imati skraćenu školsku godinu, ogromnu količinu gradiva koju je trebalo spremiti za prijemni, i trebalo je održati reputaciju odlične učenice. Takođe, objavljivala sam redovno videe na kanalu. Baš tada je pandemija jako uticala na mene – postala sam dosta organizovana i imala sam svoj život pod kontrolom, posle nekoliko meseci. Taj osećaj mi se dopao i trudila sam se da to zadržim.
U novembru sam osetila neko nezadovoljstvo svojim životom – kao da sam imala rupu u stomaku, samo ja to tad nisam prepoznala kao nezadovoljstvo. Mislila sam da pandemija utiče na mene, a jeste. Bilo mi je dosadno, svi oko mene su imali društveni život, a ja sam počela svoj život da upoređujem sa tuđim. U decembru sam shvatila da mi društvo i druženja uživo jako nedostaju, pa sam tih dana zbog ispita malo više bila u školi.
Krajem decembra sam zaista bila sretna, i nisam imala rupu u stomaku. Međutim, to nezadovoljstvo se vratilo krajem januara ove godine. Trajalo je mesecima – dok nisam shvatila da sam ja nezadovoljna svojim životom i dok nisam počela to da menjam. Kroz tih par meseci sam dosta sazrela i promenila se. Posvetila sam se sebi, knjigama, poeziji, školi, prijemnom ispitu. Prestala sam da upoređujem svoj život s tuđim životima, a možda je to bilo najvažnije. Krajem juna, posle prijemnog, taj osećaj nezadovoljstva je nestao.
U julu sam postala deo Volontera na mreži, a volontiranje mi je pomoglo da se bolje osećam. Imala sam dodatnog posla i bila sam prezadovoljna svojim životom. U avgustu sam volontirala i odmarala. Odmor mi je prijao jer pravi odmor nisam imala od početka pandemije – stalno sam nešto radila.
Sada, u septembru, jako se radujem početku fakulteta. Pandemija će uticati na moje studije, ali se nadam najboljem.
Emilija Novaković