Mnogi me pitaju zašto sam upisao filozofiju. Govore mi da filozofiranje nije isplativ posao, ako se uopšte može nazvati poslom. Oni su definitivno u pravu, diplomirani filozofi imaju probleme u nalaženju adekvatnog posla. To nije slučaj samo sa državama u razvoju kakva je Srbija, situacija je slična i u državama prvog sveta, kakva je recimo Amerika.
Moji „onlajn“ prijatelji su mi govorili slične stvari, iako su bili sa drugih ćošaka planete. Slušajući sve njih, i dalje sam se odlučio da investiram svoje vreme i trud u filozofiju. Zašto?
Postoji jako popularan način života ovde u Srbiji. On je postao snažniji otkako je Srbija postala deo evropskog sveta, posle raspada Jugoslavije, ali se sam taj način života razvio posle Drugog svetskog rata, za vreme industrijalizacije i posle nje.
Taj način života je materijalizam, odnosno konzumeristički stil života. Materijalno blagostanje postala je ključna tačka u životu većine stanovništva, i to ne samo radničke klase, već i samih intelektualaca.
Ljudi sanjaju život u izobilju. Oni žele dobar ekonomski status uz koji se podrazumeva dobar auto, dobar stan/kuća, dobar partner i deca koja će odrasti u dobre ljude. Život koji se temelji na materijalnim stubovima postao je centar naših svetova, ali da li je uvek tako bilo? Odgovor je – da, uvek je tako bilo. Uvek smo se vezivali za ovaj svet i njegove plodove, svaka osoba kad tad zaželi nešto što ću me doneti užitak. Normalno je želeti nešto, želeti neki produkt zemaljskog sveta. Međutim, problem nastaje kada sama želja postane apsolut. Dozvolite da vam objasnim.
U srednjem veku imali smo ogromnu razliku između bogatih i siromašnih. Bogatu klasu su činile plemićke porodice i zemljoposednici. Život aristokrata i običnih ljudi se pored ekonomskih razlika, odlikovao i u umnim razlikama. Ukoliko pogledate listu znamenitih ljudi srednjeg veka, većina njih ima neku vrstu „plemenitog“ porekla. Običan čovek je sanjao stabilan i miran život, filozofska pitanja su bila daleko van njegovog opsega. Aristokrate, čiji je život često bivao ispunjen dosadom, morali su da nađu neku produktivnu zanimaciju koja bi, osim što bi im trošila vreme, nudila priliku da steknu poštovanje u društvu i nekako povećaju svoj status u istom. U društvu plemića bogatstvo je igralo veliku ulogu, međutim, čovek koji je imao veliko bogatsvo, a malu ćud, smatrao se zlatnim ćupom koji je iznutra prazan. Učenost je bila jako važna, svaki veliki čovek insistirao je na tome da njegova deca budu umna i školovana i da poznaju većinu intelektualnih tema, koje su se vrtele u visokom društvu.
Sličnu situaciju smo imali i u staroj Grčkoj. Pogledajte život grčkih filozofa. Mnogi od njih bili su iz plemićkih porodica, ali mnogi od njih nisu imali prebijene pare i živeli su kao psi (Diogen), ali su bili izuzetno poštovani. Zašto su bili poštovani? Zato što su bili ljudi velikog razuma.
Danas, u 21. veku, čini se da su prevagnuli siromašni ljudi prošlosti. Mentalitet kmetova, čiji se život sastojao iz toga da prežive do sutrašnjeg dana i da konzumiraju što više proizvedenih dobara dok su još živi, taj mentalitet je pobedio. Običan čovek poštuje obrazovanog čoveka samo ako je taj čovek svojim obrazovanjem stekao materijalno bogatstvo. Naravno, može se zaključiti da nije on kriv. Jednostavno, običan čovek nema drugo merilo kojim bi vrednovao nekog ili nešto. Njegovo merilo je materijalizam. Savremeni čovek je najobičniji serf, u njega je usađen duh roba, duh poslušnog gubitnika čiji život stoji na stubu samoprekora.
Mnogi me pitaju zašto sam upisao filozofiju. Moj odgovor je jednostavan. Ja ne želim da budem rob, ja želim da budem trijumfalni simbol aristokratskog života.
Strahinja Milutinović