Svi smo jednaki

U današnje vreme, u vreme kada je sve lažno i svi teže savršenom životu kao sa instagrama retko ko može biti čovek. U pokušaju da svima pokažemo koliko smo velikodušni, gde smo bili, šta smo videli ili koliko smo nešto platili, zapravo govori dosta o nama. Propuštamo bitne trenutke sa porodicom i prijateljima. Težimo nekom boljem životu, a ne sagledavamo probleme u našem gradu, porodici ili društvu.


Nismo li svi jednaki? Nemamo li svi ista prava? Nismo li mi svi isti, ne rađamo li se isto? Zašto pored svih tih sličnosti samo retki ljudi postaju dobri, a većina uživa u omalovažavanju ili u uništavanju tuđih života? Da li zaslužujemo da predstavljamo oličenje pravog čoveka? Da li ste ikad postavili sebi ova pitanja? Ako sada razmišljate o tome, dok čitate ovaj moj rad, recite mi koliko vas bi pomoglo beskućniku na ulici? Da li bi svako od vas želeo da se druži sa osobom koja pripada nekoj nacionalnoj manjini?

Zar takve osobe nisu kao vi, zar oni ne zaslužuju da imaju detinstvo kao i sva druga deca? Trebamo li da se stidimo druženja sa osobom koja je neke druge veroispovesti, osoba koja ima drugačija verovanja od naših? Kada biste na ulici primetili bilo koju vrstu nasilja, da li biste samo produžili i rekli kako se to ne dešava vama i kako to nije bitno? Da li u smatrate da u bolnicama imate veću prednost nego osoba koja je neke druge rase, pola? Da li mislite da se svet vrti oko vas?

Ukoliko ste se pronašli u svim ovim mojim pitanjima, da li sada shvatate kako bi trebao da se ponaša čovek? Šta predstavlja reč čovek i koju titulu ova reč nosi? Svi težimo nekom savršenom životu, ali se taj život svodi na dokazivanje – hajde da pokušamo svi da uživamo u trenutku.

Hajde neka svako od nas od starije osobe na pijaci kupi makar po jednu jabuku, nama je to malo, možda nećemo ni da pojedemo, ali njima previše znači. Da li stvarno želite da propustite taj osmeh i jedno sramežljivo „Hvala“? Svako od nas je video makar jednom staru baku ili deku kako vuče velike i teške kese, da li je iko pomogao? Neka nam to bude još jedan zadatak, za usrećivanje nekog i kao pokazivanje naše ljudskosti.

Ljudskost se ogleda kroz pomaganje, verovanje u ljude, izmamljivanje osmeha, podršku svakome, a ne osuđivanje, vređanje i nacionalizam. Još uvek smo mladi, možda i ne shvatamo koliko smo nepravde doneli svetu i koliko će još nepravda postojati, ali sam sigurna da svako od nas može unutar sebe pronaći nešto nežno, krhko, ljudsko i plemenito.

Svako od nas je plemenit, svako od nas je dar od Boga. Hajde da zaslužimo svu tu sreću koju smo dobili rođenjem zato što smo živi i zato što je svaki dan novi početak. Lako je biti nečovek, ali biti jedan, poseban u moru istih ljudi, to je prava retkost i sreća.
Svet bi bio mnogo lepše mesto kada ne bi postojala ljubomora, podsmehivanje, žaljenje… zato se moramo promeniti, ne sutra, već odmah.

Pitanje je samo da li želimo da budemo u moru istih ili onaj jedan poseban?

Aleksandra Paunović

Foto: Pinterest