Nekada su škole bile vaspitno-obrazovne institucije, u pravom smislu te reči, a sada je jedini naglasak na obrazovnom delu, vaspitni deo je ostao negde u magli.
Vaspitanje se nekada sticalo u porodici, igrom sa vršnjacima. Deca su se sa prvim konfliktima srela u ranom detinjstvu, kada im je neko oteo omiljenu igračku. Naučila su kako prevazići konfliktne situacije i u odraslom dobu nisu morala pohađati raznorazne edukacije „kako rešiti konflikt u preduzeću“.
Kada se deci pokvari uređaj, kupuje se novi, popravke nema, ista ta deca postaju odrasli koji ne neguju odnose, ne popravljaju ih i automatski ljude zamenjuju drugim ljudima. Deca, kao ni odrasli u današnjem svetu, nemaju vremena za sebe. Odrasli sami sebi stvaraju obaveze, iz egzistencijalnih razloga, a onda iste te obaveze prenose i na svoju decu, tako što im organizuju raznorazne aktivnosti. Odrasli teže za imaginarnim i egzistencijalnim uspehom, a zapostavljaju jedini realan i opipljiv uspeh – porodicu.
Škola plesa, raznorazni časovi stranog jezika, časovi sporta, muzike, likovnog, itd. aktivnosti su kroz koje deca stiču veštine koje su im roditelji predodredili, ali im isto tako i oduzimaju prirodno sticanje veštine života.
Gotove igračke deci oduzimaju kreativnost, kao i osećaj da uopšte nešto treba sami da stvore, naprave. Kasnije ih te gotove igračke prate čitavog života, kupovinom novih, sada većih i drugačije konstruisanih igračaka. Dete u odraslom čoveku nikada ne bude zadovoljno, iz razloga što uvek teži za boljom i većom “igračkom“.
Sva deca imaju jednake preduslove da odrastaju u zdrave jedinke. Okruženje, društvo i roditelji kao pojedinci oblikuju moralne okvire deteta. Deca samo slede primer odraslih i okoline.
Kroz edukaciju za dečijeg integrativnog psihoterapeuta, susrela sam se sa raznoraznim pitanjima roditelja. „Gde smo pogrešili?“, „Ceo dan smo na raspolaganju i činimo sve što dete traži od nas, a i dalje nemamo komunikaciju sa njim?“, samo su neka od pitanja koja muče današnje roditelje. Odgovor jeste taj da nije bitno koliko ste vremenski sa detetom, ukoliko ste u datom momentu emotivno nedostupni. Dete to oseti i raznim nestašlucima će pokušati da vam skrene pažnju. Ne dozvolite da vam beživotni uređaji smanjuju vreme provedeno sa decom. Utišajte uređaje, a ne decu.
Omogućimo deci da im bude “dosadno“, da se isprljaju, da uživaju u malim i jednostavnim stvarima, vratimo deci detinjstvo i zdravo odrastanje!
Tamara Kocić