Skoro sam pročitala post na Instagramu koji me je i naveo da uzmem laptop i napišem i ja svoj stav o tome. Naime, post se odnosi na to kako se od dece danas očekuje da budu odlični u svemu. Od malih nogu počinju da se bave sportom, idu na ples, uče strane jezike i praktično tako mali, postaju veliki. Postavlja se pitanje da li im ostaje vremena da obavljaju svoju pravu i najvažniju dužnost – da budu deca i da uživaju u detinjstvu?
Uživanje… Uživanje možemo definisati iz nekog šireg ugla, međutim, uživanje je zapravo subjektivan osećaj i ukoliko bismo pitali, recimo 10 ljudi, da nam kažu šta je za njih uživanje, tačnije, šta njih čini srećnim, verovatno će nam svi dati različit odgovor. Naravno, postoje neke stvari i fenomeni koje generalno čine ljude srećnim, međutim, ukoliko bismo razmislili dublje, svi bismo otišli na različite strane.
Zašto onda mislimo da deca treba da razmišljaju kao roditelji? Postoji mnogo tekstova i radova na temu zašto roditelji imaju potrebu da upravljaju interesovanjima svoje dece, od toga da misle da je to dobro, pa sve do toga da tako leče svoje komplekse. Međutim, neću dublje zalaziti u ovu temu, s obzirom da nisam roditelj i ne znam šta se to dešava u njihovim glavama, iako volim da istražujem ljudsku psihu. Vodiću se time da svaki normalan roditelj želi samo najbolje svom detetu. Upravo je ovo ono na šta sam prvo pomislila kada sam pročitala taj post. Zašto ljudi odmah krenu da kritikuju roditelje? Naprotiv, potrudimo se da ih razumemo.
Živimo na planeti gde je populacija u konstantnom porastu, a resursa je sve manje. Živimo na planeti gde razvoj tehnologije ozbiljno preti gubitku mnogih profesija za koje znamo. Tranzicije se događaju na svakom polju, a ljudi su primorani da ih isprate i prilagode se okruženju koje se konstantno menja. Živimo u okruženju gde je sve manje empatije, gde se svako bori za sebe i svet sve više liči na rijaliti program sličan onom iz knjige “Igre gladi”.
Već smo odavno došli u fazu da više nije dovoljno da završimo školu i da nas čeka mentor koji će nas naučiti par poslova koje ćemo mi godinama obavljati i zarađivati platu. Sada je jako bitno konstantno raditi na sebi, ažurirati svoju bazu znanja i biti u toku sa promenama u okruženju koje nas čak i ne dotiču direktno, jer sada je sve isprepleteno i više ni sami nismo svesni kako ono što se desilo u Sueckom kanalu može uticati na Sanju u kancelariji u sred Srbije. Praktično smo svi postali kao brokeri i dileri na Njujorškoj berzi koji svi gledaju u jednu tabelu i nestrpljivo očekuju tu jednu informaciju od “onog” pouzdanog izvora koja im može u trenutku doneti pobedu ili ih odvesti u propast. Možda ne baš tim tempom, ali poslovni svet se zaista tako kreće.
Sada se verovatno pitate kakve to veze ima sa detinjstvom? Ima… Jednog dana će ta deca krenuti na fakultet, zaposliti se i imati mnogo obaveza. Dan će im sve kraće trajati i nekada neće imati vremena za odmor. S druge strane, javiće se potreba da savladaju neki jezik. Engleski je u današnjem svetu must have, a znati dodatni jezik je veliki plus, ne samo za karijeru, već i za društveni život. S obzirom da je jezik lakše učiti kao dete, ja stvarno ne vidim problem u tome da se dete podstiče da uči strani jezik. Ostale stvari, kao što su košarka, fudbal i ples ne škode deci, takođe. Šta je loše u tome da dete bude fizički aktivno? Posebno su korisni timski sportovi, koji čak decu od malih nogu uče da se snalaze u društvu i da razvijaju timski duh. Na kraju, to će im sutra bar u poslu značiti.
Naravno, uslov koji je potrebno ispuniti da bi sve navedeno išlo samo u korist deteta, jeste da se dete slaže sa tim. Ne treba decu forsirati ničim, forsiranjem možemo samo podstaći averziju. Detetu treba predstaviti sve mogućnosti i predočiti im prednosti i mane, ali ih pustiti da naprave sami svoj izbor. Iako roditelji svojoj deci žele sve najbolje, ne znači da oni zapravo i znaju šta je to najbolje. Svi mi imamo različita interesovanja i predispozicije, zato je jako bitno dati detetu slobodu. Naravno, koliko god i znanje engleskog bilo važno, bezbrižno detinjstvo je još važnije, jer ima enormni uticaj na razvoj ličnosti. Iako, kad odrastemo, shvatimo da je rad stvarno najbolji lek za psihu, to ipak ne važi za period detinjstva. Nije sve ni u karijeri i ne svodi se život na posao. Na kraju krajeva, ne živimo da bismo radili, već radimo da bismo živeli.
Mirjana Trifunović