Ni vaskrsnuće Isusovo mu se u tom trenutku ne učini toliko milo kao reči koje mu je uputio stari učitelj, patrijarh, sada odveć star i bolestan za naprezanja, čak i neka kao što je bilo kretanje. U prvi mah Konstantin se uplaši da mu se što god nije dogodilo, jer se nalazio na svega stotinak metara od njega, te mu beše čudno da primi pismo. Prvi redovi ga zaista uplašiše. Patrijarh Fotije mu se požali da mu vreme proteklih dana nikako ne godi, da ponekad teško diše, a kako mu se čini, biva mu sve gore. Konstantina, koji tada tek beše načeo sedamnaestu, obli hladan znoj i drhtavim rukama nastavi da čita pismo. Ako je dobro razumeo, patrijarh ga je smatrao i više nego obrazovanim, te ga tako šalje na carski dvor, gde će postati učitelj mladom caru Mihailu III, kome tada beše tek 6 godina.
Iako se takva titula smatrala dičnom, Konstantin nije bio preterano oduševnjen njome. Mali car ga gotovo nikad nije slušao, beše vrlo nestašno dete, ali opet nekako krasno, te Konstantin ne imaše srca da mu zamera. Uprkos velikim naporima, Konstantin uspe da iškoluje Mihaila , tako u tom trenutku dobi poziv od crkve Aja Sofije da im se pridruži kao patrijarški sekretar, gde će mu sav materijal potreban za rad, biti dostupan u tamošnjoj biblioteci. Premda prihvativši ponudu, ne zadrža se dugo onde, već dobi premeštaj u carigradsku visoku školu, gde dobi naziv filosof, po predmetu čijem se predavanju strasno predao.
Kako je stekao najveće obrazovanje do kojeg se tada moglo doći i pripadao intelektualnoj eliti vizantijske prestonice, slat je od strane vizantijskog cara u mnoge versko-političke misije. Prvo mu se zadesi putovanje na Bliski istok. Na putu do tamo, jedan od trojice njegove pratnje, stade da priča o nekom znatno obrazovanom čoveku (ono ne kako Konstantin beše obrazovan ) kome ime stajaše Mihail i koji se iz Aleksandrove Strume namerio na Olimp sa ciljem da se zamonaši i započne propoved slovenske kulture. Mada nije znao za ova poslednja dešavanja, Konstantin bi ubeđen da je reč o njegovom bratu. Od silnog znanja koje zadobi tokom godina, njegovi osećaji naglo otupeše, no to ne predstavi prepreku da se rođenome ipak kako poraduje. Prošlo je šest godina pre nego što su se braća konačno srela. Tada mu voljenoga brata svi poznavadoše kao Metodija, kome monasi sa Kešiš dagija dodeliše takvo ime.
Nahođeni krvnom vezom ili pak putu kojim ih je Gospod vodio, braća se udružiše i svoju veru počeše propovedati u prohladnoj Hazariji, među turskim i tatarskim narodima koji novine baš i ne primaše topla srca. Na Hesonu, ili kako su ga Grci radije zvali Krim, Konstantin primi vest da je blaženog patrijarha Fotija, Gospod pozvao pod njegove skute. Ta ga vest ljuto zabole, te po završetku hristanizacije u Hazariji, Konstantin se povuče u carigradsku crkvu Svetih apostola, opet se razdvajajući od svog izuzetno sposobnog brata.
No razdvojenost ne potraja dugo. Velikomoravski knez Rastislav, da bi suzbio nemački uticaj u svojoj zemlji, te očuvao slovenski jezik svoga naroda, zatraži od cara Mihaila III pripovednike koji znaju slovenski jezik, a koje od Rima nije mogao da dobije. Izbor pade upravo na solunsku braću. Car im se obratio rečima hvale, govoreći da Solunjani govore čistim slovenskim jezikom. Pre nego što krenuše u Veliku Moravsku, braća prevedoše bogoslužbeno Jevanđelje, a zatim i druge crkvene knjige. Na svojim velikim putovanjima upoznadoše samarićansko i hebrejsko pismo koje ostaviše glagoljici da ih spoznaje u magli. Stvorivši prvo slovensko pismo i prevevši crkvene knjige sa grčkog na staroslovenski, 864. osvanuše na dvor velikomoravskog kneza Rastislava. Braća su tri godine nepogrešivo širila hrišćanstvo na slovenskom jeziku, istovremeno uživajući u poštovanju i ljubavi slovenskog naroda. Tada nasta problem. Germansko sveštenstvo nije tolerisalo propovedanje vere na bilo kom drugom jeziku sem na ona tri koja su oni proglasili svetim. Hebrejski, latinski i grčki braća verno poštovaše, ali staviše germanima do znanja da njihova želja da narodi koji nisu pod okriljem rimskog carstva trebaju ostati slepi i gluvi na Boga, neće biti ispunjena. Da po germane stvar bude gora, mnogi njihovi vazali pozvaše braću u svoje krajne da propovedaju veru upravo na slovenskom. Na daljem putu, u Mletačkoj ih uputiše u Rim, na poziv pape Nikolaja I, no ih tamo dočeka papa Hadrijan II jer je prethodni papa u međuvremenu preminuo. Kako izvori i danas govore, za neke paganska novotarija, za druge tako dar od Boga, slovenski jezik postade četvrti jezik na kome se propovedala hrišćanska vera.
Konstantin se požali bratu da počinje da oseća nemoć i da smatra da je najbolje da se neko vreme zadrži u Rimu. Tako se zamonašio u grčkom manastiru, gde ga Bog imenova za Kirila. Svega par nedelja posle zamonašenja, bolest uze maha i Kiril ostade da večno počiva u rimskoj crkvi svetog Klimenta. Iako nam se čini da je ovo kraj puta solunske braće, na Metodiju je ostalo možda najveće breme za poneti. Osetio je gorak ukus germana i njihove površnosti, mada opet žilavo se boreći sa svim nedaćama, uspe da se izbavi uz pomoć pape. Znatno stariji, sada i bolestan, nastavi svoju zamisao sa balkanskim slovenima, okupivši sada najvernije učenike, najpre verujući da mu je svaki predstojeći dan, najverovatnije i poslednji.
Kao arhiepiskop slovenskog naroda 885. biva sahranjen u srcu Moravske. Uz najveće počasti ispratiše ga duhovni učenici, među njima i Kliment i Naum, oni koji su sproveli svetlost do novog pisma koje i dan danas svetli među rečima koje svakodnevno koristimo.
Na dan Svetog Ćirilia i Metodija – 24.5.2021.
Nevena Raičević