Potresena skorašnjim događajem nisam mogla da ne dam svoj doprinos moru ljudi koji se bore za boljitak. Naime, u javnost je izašao još jedan snimak, nažalost, vrlo čestog vršnjačkog nasilja. Ne znam kako ni da opišem osećaj tuge i bespomoćnosti koji me je preplavio dok sam gledala snimak. Onda sam došla do komentara, u nadi da ću pronaći utehu u ljudima koji dele moja osećanja. Međutim, bilo mi je gore.
Gledajući snimak razmišljala sam kako je moguće da u toj meri vlada manjak empatije, saosećanja i ljudskosti. Kada sam pročitala komentare, postalo mi je jasnije. Bilo je to više stotina komentara ljudi koji pozivaju na linč, nasilje, seksualno zlostavljanje i mučenje dece koja su u ulozi zlostavljača. Bili su to ljudi koji kritikuju „moderan“ način vaspitanja, razgovore, zagrljaje i poštovanje emocija, ljudi koji govore da je „batina iz raja izašla“ i da bi decu tako trebalo vaspitavati. Ali, najvažnije, bili su to odrasli ljudi, izgrađene ličnosti, nečiji mama i tata, baka i deka, stric i strina. Bili su to dečiji uzori, ljudi čije obrasce ponašanja kopiraju ista ta deca.
Dakle, deca koja su učena da se neposlušnost rešava batinama, tako će i postupiti. Pažljivo slušajući jedan od snimaka, začula sam dečaka koji je rekao, kroz smeh, da i njega mama tako tuče. Deca se ne rađaju sa potrebom da tuku, omalovažavaju i vređaju druge. Dete koje je kod kuće udarano, pod izgovorom discipline, je dete koje je naučeno da je agresija normalan način rešavanja problema. Rečenica „batina je iz raja izašla“ za mene predstavlja jednog od većih krivaca nasilja, sada vršnjačkog, a kasnije raznih oblika devijantnog ponašanja.
Kao student socijalnog rada, često sa starijim kolegama iz oblasti humanističkih nauka, diskutujem o problemima sa kojima se susreću. Jedna od čestih rečenica roditelja koji dovode svoju decu na terapiju, upirajući prstom u njih i odbacivajući svaku pomisao na to da su oni sami krivi, jeste, parafraziram: „ne znamo šta više da radimo sa njim/njom, ni batine ne pomažu“. Međutim, još tužnije je to što većina tih ljudi nije otvorena za saradnju i baš su oni glavni kritičari „modernog vaspitanja“. Oni pod time smatraju odnos u kom vlada dete bez discipline, a oni, kao potlačeni, nemaju pravo na odbranu – u njihovom slučaju batine i kažnjavanje. Dok je, zapravo, „moderan“ odgoj povezujuće roditeljstvo, odnosno roditeljstvo sa međusobnim poštovanjem i razumevanjem. To je, i te kako odgoj sa disciplinom i granicama, ali one nisu uslovljene nasiljem.
Batine ne izazivaju poštovanje, već strah. Živimo u vremenu kada imamo mnogo istraživanja i naučnih dokaza da nasilje u detinjstvu ostavlja dubok trag na deci. Tako da nasilje nad decom ne sme da se opravdava kao vaspitanje. Nasilje nije vaspitanje, već zlostavljanje. A to se zlostavljanje prenosi, pa nasilje rađa nasilje. Svaka normalizacija nasilja kod kuće, donosi jedno više vršnjačko nasilje.
Ja ovde ne vidim jednu žrtvu, već stotine. Vidim decu koja su žrtve svojih roditelja, njihovih frustracija i stavova. Vidim decu koja su žrtve sistema koji ne mari za njihovo mentalno zdravlje, naroda koji normalizuje nasilje, rijaliti programa gde je nasilno ponašanje, šta više, poželjno, medija i društvenih mreža koji odjednom postanu isterivači pravde, ali ne pomaganjem žrtvi da dobije odgovarajuću pomoć, već pretnjama.
Ipak, najveću žrtvu podnelo je dete koje je bilo pretučeno od strane svojih vršnjaka. I da, zlostavljači bi trebalo da snose odgovornost za svoje postupke, ali i dobiju psihološku pomoć kako bi taj beskrajan krug nasilja, ipak, dobio kraj. Ali ne tako što ćemo im takvo ponašanje „batinama isterati iz glave“, već pružanjem podrške, razumevanja, razgovorom i ostalim konceptima ne modernog, već zdravog odgoja.
I svako od nas mora doprineti stavljanju tačke na širenje nasilja, odbacivanjem teorije o rajskoj batini i slušanjem struke, odbacivanjem osude i pružanjem beskrajne količine ljubavi. Treba naučiti decu da ljubav ne sme da bude agresivna i da čupanje simpatije za kosu nije način iskazivanja ljubavi. To ćemo ih najbolje naučiti tako što ih nećemo tući, pa ljubiti i grliti, jer im time pokazujemo da je ljubav, ipak, nasilna. Moramo verovati našoj deci i brzo reagovati, bilo da smo im roditelj, brat, sestra, učitelj, profesor ili direktor škole. Moramo biti dobri uzori apsolutno svoj deci. I moramo se obrazovati na temu vaspitanja dece. Nije sramota obratiti se stručnom licu, pročitati knjigu ili pogledati edukativni video. Jeste sramota zlostavljati. To je sramota svih nas, svih nas koji ćute ili podržavaju, koji nasilje rešavaju nasiljem, koji utiču, odnosno ne utiču na sistem koji o tome ne brine. Broj slučajeva bilo koje vrste nasilja je sramota čitavog naroda. I protiv toga se mora boriti.
I najvažnije, batina je iz neznanja izašla!
Marina Radivojević